Bila divna žena i majka, suprug nije ni slutio šta se krilo iza njenog lepog lica: Kad je rođak našao i otkrio nezamislivu istinu, muž preko noći osedeo

„Naglo sam okrenula glavu. I naši pogledi su se sreli. Makarov pogled je bio toliko pun mržnje, toliko zlobe, da mi je iznutra postalo hladno. Pokušala je da mi se osmehne, ali je ispalo krivo", govorila je sudska sekretarica Natalija Masljuk o Antonini Maakarovnoj Ginzburg, ženi koja je pičinila 168 ubistava, a mnogi smatraju da je broj njenih žrtava i mnogo veći. Slovila je za poštovanu radnicu, uzornu majku dvoje dece i suprugu, teško je bilo poverovati kakva osoba se krila iza te maske.

Na početku prvog ročišta pitana je šta ju je navelo da počini takve zločine. Odgovorila je vrlo kratko: „ Želela je da živi.“

Antonina Ginzburg je prvobitno optužena za ubistvo 1.500 ljudi

Rođena u Smolenskoj oblasti, pre rata je upisala medicinski fakultet u Moskvi.

Sa 19 godina, dobrovoljno se prijavila na front kao medicinska sestra. U oktobru 1941. godine, našla se usred užasnih borbi koje istoričari nazivaju Vjazmenskim džepom. Antonina Makarova je zarobljena i smeštena u poseban logor, odakle je trebalo da bude poslata u nemački logor. Ali je uspela da pobegne sa poručnikom Nikolajem Fedčukom. Zajedno su stigli do sela Krasni Kolodec. Fedčuk je bio iz tog kraja, pa je ostavio Tonju i vratio se kući svojoj porodici. Bila je prepuštena sama sebi.

U suzama zbog Fedčukove izdaje, Antonina je stigla do sela zvanog Lokot, glavnog grada takozvane Lokotske Republike.

Meštani su izabrali svog guvernera i sklopili dogovor sa nemačkom komandom. „Ostavite nas na miru, a mi ćemo zaštititi Brjanske šume od partizana i obezbediti bezbedan prolaz nemačkih trupa lokalnim putevima.“

Vođa Lokotske Republike bio je Bronislav Kaminski, bivši radnik destilerije.

Bronislav Kaminski je rođen u Polockom okrugu Vitebske gubernije, od poljskog oca i rusifikovane nemačke majke.
Makarova je brzo pronašla način da priđe njemu i ostalim policajcima. Rekla mu je da mrzi komuniste i da je oduvek bila protiv sovjetske vlasti. Bila je neoprezni pijanac i zavisnik od seksa. U početku je korišćena kao devojka za zadovoljstvo.

Rukovodstvo Lokota bilo je nemilosrdno u borbi protiv partizana i vojnika Crvene armije, kao i protiv ljudi koji su želeli da žive u Sovjetskom Savezu, a ne u autonomnoj oblasti koja je bila u dosluhu sa fašistima.

Za ove ljude je formiran zatvor u lokalnoj ergeli. Tamo je postojala ćelija u koju je moglo da stane tačno 27 ljudi. Kada je broj dostigao 27, streljani su.

Posao dželata zahteva veoma retku vrstu psihe

Čak i ako sam đavo stoji pred dželatom, povući okidač je izuzetno teško.
Tokom pritvora, Makarova je pokazala potpunu smirenost. Čak je odmah ispričala kako je jednom pristala da pogubi nekoliko ljudi.

Na prvom pogubljenju, ispričala je Makarova, bila je pijana. Dobila je mitraljez Maksim. Grupa osuđenih zatvorenika odvedena je na ivicu sela. Bili su to muškarci i žene. Antonina je popila još malo i hladnokrvno streljala 10 ljudi. I onda se sve nastavilo. Pogubljala je 10, 20, 50 ljudi skoro svakog dana. Ubrzo je prestala da broji mrtve.

Kada su visoki zvaničnici Gestapoa bili prisutni pogubljenjima, Makarova je pokazivala posebnu revnost i pokušavala je da im se dodvori. „ Ponekad biste pucali, približili se, a neko bi se i dalje trzao. Mislila sam da će rat sve otpisati. Jednostavno sam radila svoj posao, onaj za koji sam plaćena. Strašno je ubiti samo prvog ili drugog. Onda, kada broj dostigne stotine, to postaje samo težak posao .“

Svi ljudi koje je pogubila izgledali su joj isto. Sećala se samo jednog vojnika Crvene armije, koji ju je, pre nego što je upucan, pogledao u oči i rekao:

„Zbogom, sestro. Više se nećemo videti.“

Antonina je odrasla u velikoj porodici. Kao dete, primili su je rođaci bez dece i neko vreme je odgajali. Ko zna šta joj je taj vojnik Crvene armije značio.

Meštanin: „Ovde je bila štala, na ivicama su bile četiri kule, jedna u jednoj, druga u drugoj“, seća se Aleksej Beznikov, stanovnik sela Lokot. „Ako je vreme bilo loše, ona je pucala direktno sa ove kule na zatvorenike.“

Zaklela se na vernost Nemačkoj

Za svoj rad je dobijala 30 okupacionih maraka mesečno. Bez patnje i brige, pucala je u sve koje je videla: muškarce, žene i decu.

Odlučeno je da se suđenje Antonini Makarovoj održi javno. Da bi se izbegle odmazde protiv Makarove i da bi se uspostavio određeni red, morale su biti sprovedene pojačane mere bezbednosti.

Ljudi su bili u stanju koje se graničilo sa histerijom. Ali optužena je bila potpuno mirna. Nije čak ni obraćala pažnju na svedoke koji su svedočili.

Predsedavajući sudija bio je Ivan Bobrakov, ugledna ličnost u Brjansku. Bio je ratni veteran i izuzetno pravedan sudija. Bilo je to teško vreme za njega. Muškarci su vrištali da su spremni da rastrgnu Makarovu na komade, a žene su plakale i padale u nesvest kada su čule opise zločina koje je počinila. Lekari su dežurali u sudnici, a miris valerijane se jako osećao.

Tokom istrage, ništa nije poricala, mirno je govorila o svemu i rekla je da je ne muče noćne more.
Makarova je često pogubljala čitave porodice, obično rođake partizana. Pa ipak, bila je potpuno mentalno zdrava.

Nosila odelju ljudi koje je ubijala

Nakon pogubljenja, svlačila je ljudima odeću, pažljivo je prala od krvi, krpila rupe i nosila je sa velikim zadovoljstvom. Nemci su bili izuzetno zadovoljni Antoninom. Ova dželatnica je koštala vrlo malo novca i bila je spremna da radi danju i noću.

Vodeći raskalašan život, Antonina je u nekom trenutku dobila sifilis. U septembru 1943. godine, kako su naše trupe napredovale, poslata je na zapad sa vozom punim ranjenika.

Brak sa Viktorom i normalan život

Tokom haosa ratnog vremena, Makarova je uspela da pronađe put do bolnice u Kenigsbergu (danas Kalinjingrad) i tamo upoznala ranjenog Viktora Ginzburga. Uspela je da osvoji mladićevu naklonost.

Godine 1946 su se venčali. Ona je tada promenila ime u Antonina Makarovna Ginzburg. Par se preselio u beloruski grad Lepelj. Serijska ubica i izdajnica domovine počela je da živi pristojnim životom, dostojnim sovjetskog radnika. Naravno, nije pričala mužu o svom životu tokom rata.

Porodica Ginzburg je radila u šivaćoj radionici, gde su bili veoma cenjeni. Antonina i Viktor su dobijali povlastice kao vojnici na frontu, a njihovi portreti su čak visili i u lokalnom muzeju. Postala je vodeći radnik u proizvodnji, priznati ratni veteran i redovno je govorila školskoj deci o ratu.

Rođak počeo da odmotava klupko istine

Godine 1965, 10 godina nakon što je Antonina stavljena na svesaveznu poternicu, njen rođak je odlučio da ode u inostranstvo i u svojoj prijavi je naveo da ima sestru čije je devojačko prezime Makarova i koju su Nemci zarobili.

Svih godina, KGB je uzalud tražio Antoninu Makarovu. Ovaj slučaj im je omogućio da je pronađu.

Istražitelji su je pratili skoro godinu dana. Ali su obustavili nadzor nakon što su shvatili da je Antonina postala sumnjičava. Svedoci su tajno dovedeni u fabriku u kojoj je radila i identifikovali su je.

Uoči Dana pobede, kao ratni veteran, pozvana je u vojnu kancelariju. Tamo joj se obratio veteran, koji je bio pripremljen za razgovor. Antonina nije mogla da odgovori ni na najosnovnija pitanja i pomešala je datume.

Priznala je da je prvih 10 godina čekala „kucanje na vrata“, nakon čega se smirila.

Ljudi koji su mogli da je identifikuju odbili su da se suoče sa njom. Jedna od žena, koja je bila svedok Antonine ubistva čoveka, skoro je poludela kada ju je videla tako blizu. Panika ju je obuzela. Antonina je imala isti pogled u očima kada je vukla svoj mitraljez da ubije. Zato su istražitelji odlučili da je prikažu iz daljine.

Nakon hapšenja, Antonina je poslata u Brjansk, bliže mestu zločina. Odvedena je u Lokot radi istražnih eksperimenata.
Pre suđenja, bila je zatvorena u ćeliji za dve osobe u pritvorskom centru, gde je svom komšiji detaljno pričala kako je tokom rata radila za izdajnike i kako je ubijana. Nakon što je ispričala svoje priče, zaspala je kao beba. U zatvoru joj je bilo sasvim udobno.

Muž i dvoje dece nisu mogli da veruju šta istražitelji govore o njegovoj majci i ženi. Viktor Semjonovič Ginzburg je prisustvovao svakom sudskom ročištu i insistirao je da je u pitanju greška. Kada mu je bilo dozvoljeno da pročita iskaz svoje žene, bio je užasnut i preko noći je osedeo.

Antonina sa ćerkama. Na suđenju je proglašena krivom za ubistvo 168 identifikovanih. Više od 1.300 žrtava ostaje nepoznato.
Nije mogao da veruje da žena sa kojom je živeo više od 30 godina može biti nacistička ratna zločinkinja i pucati u ljude iz mitraljeza.

Antonina sama nije ništa poricala. Pokazala je mesta gde je pogubila ljude, opisala sve detalje i preuzela odgovornost za 118 ubistava.

Prema memoarima Leonida Savoskina, penzionisanog pukovnika KGB-a: „ Svako ispitivanje je počinjala kukanjem. 'Leonide Vasiljeviču, koliko će mi dati? Četiri godine? Pet? '“

Čak je pomislila i da će biti pomilovana, te da će moći da nastavi i sa poslom.

Ukaz Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a iz 1965. godine važio je za one koji su sarađivali sa nacistima i učestvovali u kaznenim operacijama. Kazna za sve bila je ista: streljanje.

Nesumnjivo dokazano da je ubila 168 ljudi

Nakon što je presuda objavljena, Makarovu su odveli stražari, a ljudi su napustili sudnicu. U sudnici je ostao samo Viktor Ginzburg. Stari, jadni čovek je gorko jecao.

Antonina Ginzburg je pogubljena streljanjem u 6 sati ujutru 11. avgusta 1979. godine. Ali do kraja života, nadala se da će sve uspeti da se izvuče.

Mislila je da će dobiti najviše tri godine uslovne kazne i aktivno je planirala svoj život nakon puštanja na slobodu. „ Tri godine uslovne kazne. Za šta još? “, cinično je razmišljala, žaleći se zbog činjenice da je osramoćena u starosti.