Staljin je Nadeždu Alilujevu upoznao još 1903. dok je bio u braku sa Jekaterinom Svanidze. Spojilo ih je prijateljstvo sa profesionalnim revolucionaromSergejem Alilujevim, inače Nadeždinim ocem.
Staljin je početkom 20. veka već duboko bio u revolucionarnim vodama, tragajući za ilegalnom štamparijom. Jedna takva se nalazila u Bakuu, a vlasnik je bio Alilujev. Sve češće je odlazio u njihov dom, naročito posle 1907. godine kada ostaje sam posle smrti svoje prve supruge, piše Istorijski zabavnik.
Dom Alilujevih u gradu na obali Kaspijskog mora postaće Staljinova svakodnevica, kojoj je naročitu draž davalo druženje sa Sergejevom decom – Pavlom, Anom i šesnaestogodišnjom Nadeždom.
Uspeh revolucije u Rusiji, doneo je i Staljinov vrtoglavi politički uspon. Postao je komesar nove boljševičke vlade kome su poverena pitanja nacionalnosti. Već 1919. godine, Josif se setio svojih starih prijatelja iz Bakua ponudivši Nađi da pređe u Moskvu i postane njegova sekretarica.
Uskoro će Nadežda pored poslovnih obaveza preuzeti i brigu o Staljinovom domaćinstvu. Uprkos moći koju je komunistički lider posedovao ono je tih dana bilo veoma skromno.
Brak i teror bez svedoka
Tih godina nije bilo raskošnih ceremonija upriličenih povodom sklapanja brakova partijskih kadrova. Nadežda je gotovo bez pisanog traga postala supruga 20 godina starijem Josifu 1919. godine. Brinula se o kući i muževljevom sinu iz prvog braka – Jakovu, a par je uskoro dobio i zajedničku decu – Vasilija, rođenog 1921. i Svetlanu rođenu 1926. godine.
Istoričari i poznavaoci prilika u SSSR-u navode da je sovjetski vođa bio brutalan prema Nadeždi još od prvih dana njihove veze, a postoje dokazi da je pokazao mračnu stranu svoje ličnosti i ranije.
Navodno, silovao je Nađu u vozu tokom jednog službenog putovanja, a zatim joj ubacio crv sumnje rekavši da postoji realna verovatnoća da su njih dvoje u krvnom srodstvu. Staljin je tada rekao budućoj supruzi da je tokom skrivanja u Bakuu, godinama ranije, iskoristio gostoprimstvo Alilujevnih i stupio u vezu sa njenom majkom. Zbog toga je otvoreno izrazio sumnju da je upravo on njen otac.
I tako se Nadeždin život pretvorio u pakao koji je trajao. Prema navodima Nađine bliske prijateljice Poline Žemčužine, periodi napetosti bili su sve češći i duži.
Istoričari se danas slažu da je moguće da je Nađa patila od neke duševne bolesti, eventualno bipolarnog poremećaja. Svedoci Staljinovog i njenog zajedničkog života kažu da je patila od čestih promena raspoloženja koje su od nje napravile naizgled “ludu ženu”.
Godine 1932. u jeku priprema za obeležavanje jubileja Oktobarske revolucije, njen brat Pavel se spremao na diplomatski put u Berlin. Kada je upitao sestru šta bi želeo da joj donese, ona je nedvosmisleno odgovorila: “Revolver”.
Pavel je uslišio njenu želju i ne pitajući za povod doneo mali damski pištolj “Valter” .
Na dan kada je u čitavom Sovjetskom Savezu obeležena petnaestogodišnjica Revolucije, Nadežda je i pored velike glavobolje na koju se žalila naterana da prisustvuje svečanosti priređenoj u krugu Industrijske akademije koju je i sama nekada pohađala.
Kasnije je bračni par prisustvovao svečanoj večeri. Izbila je žestoka svađa pred članovima čitavog državnog vrha, posle čega je Staljinova supruga napustila skup.
Epilog večeri je Nađino samoubistvo, izvršeno pomenutim pištoljem.
(Samo)ubistvo o kojem se i danas priča
Postoje brojne kontroverze koje se odnose na to da li je Nadežda sama oduzela sebi život. Prema zvaničnoj verziji, Nađa je umrla od bolesti, ali mnogi i danas veruju da ju je Staljin ubio.
Ipak, Staljin je zvanično bio van kuće kada se tragedija dogodila, a kada je saznao za smrt svoje supruge, odmah je napustio sve državne obaveze planirane povodom jubileja.
Posluga u njihovom domu je bila smenjena, a sam Josif je organizaciju pogreba preuzeo na sebe. U to vreme postojao je običaj kremacije visokih državnih zvaničnika ali se Staljin pobrinuo da Nadežda ima uobičajeni pogreb. Na komemoraciju je došao sasvim sam, prišao kovčegu a zatim izjavio: “Otišla je kao neprijatelj”.
Ipak, najbliži rođaci među kojima su i njihova deca, svedoče da je Staljina pogodila Nađina smrt. O tome govori i jedan njegov komentar dat neposredno posle tragedije kada se sovjetski vođa našao u porodičnom stanu.
– Ovaj pištolj izgleda kao igračka koja jedva može da opali… bio sam loš muž, nisam stigao da je odvedem u bioskop – rekao je veliki vođa, a kasnije je ispričala njegova ćerka Svetlana.
Upravo Svetlanini memoari se danas smatraju retkim verodostojnim štivom koje može da posluži u odgonetanju toga šta je Staljin zaista osećao prema Nadeždi. Ćerka je zabeležila da je na njen grob odlazio često i to potpuno sam.
– Išao je noću, a tamo je provodio sate i sate sve do svitanja. Pušio je lulu i razgovarao sa Nađom – napisala je Svetlana dodajući da je najgore to što je tek nakon majčine smrti otac zapravo počeo da obraća pažnju na nju.
Josif Staljin se nakon ovog događaja više nije ženio. Jedino je bio blizak sa ćerkom Svetlanom ali je i ona, kada je porasla, emigrirala iz Sovjetskog Saveza.
Staljin je obožavao svoju ćerku, nazivajući je “malim vrapčićem”, a ona je bila dečja slavna ličnost u Sovjetskom Savezu, upoređivana sa Širli Templ.
Imala je samo 6 godina kada joj se majka ubila, ali je istinu o tome saznala tek kao tinejdžerka, jer joj je kao maloj rečeno da joj je majka umrla od upale slepog creva.
Svetlanin otac je strogo kontrolisao njen život. Želela je da studira književnost, ali ju je otac naterao da studira istoriju. Kada je Staljin saznao da je Svetlanina prva ljubav jevrejski režiser, poslao je udvarača u Sibir na 10 godina.
Kada se udala za drugog čoveka, takođe Jevrejina, Staljin je odbio da ga ikada sretne. Par se razveo posle dve godine braka i Svetlana se se udala za muškarca po očevoj volji – Jurij Ždanov bio je sin Staljinove desne ruke Andreja Ždanova. I taj brak je potrajao kratko.
Staljin je umro 1953. godine i Svetlana više nije imala toliko privilegija kao ranije, pošto je Sovjetski Savez želeo da se distancira od Staljinovih zločina. Uzela je majčino prezime i postala Svetlana Alilujeva. Sebe i dvoje dece iz prethodnih brakova izdržavala je radeći kao prevodilac s engleskog i književni urednik.
Kada se zaljubila u indijskog komunistu, sovjetski zvaničnici nisu joj dozvolili da se uda za njega, ali nakon što je on umro 1967. godine, pristali su da joj dozvole da vrati njegov pepeo u Indiju. Dok je bila na tom putovanju, Svetlana je otišla u američku ambasadu, zatražila azil i zauvek prebegla iz Sovjetskog Saveza.
Svetlana je ostavila dva propala braka i dvoje dece, od 22 i 17 godina, kada je prebegla. U Americi se javno odrekla oca kojeg je nazivala “moralnim i duhovnim čudovištem”, a ruski pasoš spalila. Objavila je “Dvadeset pisama prijatelju” gde je pisala o svom ocu i životu u Kremlju, a knjiga je izazvala pravu senzaciju, piše Vintage news.
U intervjuima je pričala o tome da je usamljena, i na kraju se ponovo udala i dobila još jednu ćerku. U braku sa Vilijamom Veslijem Pitersom promenila je ime u Lana Peters, ali ni ta veza nije potrajala.
Nakon razvoda, Svetlana se često selila, prvo u Kaliforniju, a zatim u Englesku. Izbezumljena što Sovjetski Savez nije dozvolio njenoj starijoj deci da je posete, Svetlana se 1984. vratila u domovinu, ovog puta osuđujući Sjedinjene Države. Vraćeno joj je državljanstvo, ali nije uspela da izgradi odnos sa tada već odraslom decom, pa je 1986. ponovo otišla za Ameriku.
Do tada je bila osiromašena i nastavila je da se često seli, retko se zadržavajući na jednom mestu duže od dve godine. Lana Peters, poznata i kao Svetlana Alilujeva i Svetlana Staljin, umrla je od raka debelog creva u Americi 2011. godine u 85. godini. Živela je duže od oba brata zajedno.
S druge strane njen otac je pred kraj života počeo slobodno vreme da provodi u svojoj dači u moskovskom predgrađu Kunčevo. Pošto bi postajao blago depresivan kada ostane sam, redovno je pozivao četiri člana svog užeg kruga da mu se pridruže u bioskopu i na večeri.
Staljinovi "drugovi po oružju" u to vreme su bili Georgij Maljenkov, Lavrentij Berija, uticajni šef tajne policije, koji se takođe borio za vlast; Nikita Hruščov, koga je Staljin pozvao u Moskvu da uravnoteži moć Maljenkova i Berije; i Nikolaj Bulganjin, Staljinov ministar odbrane.
"Voleo je da nam ponavlja da smo slepi kao mačići", prisetio se Hruščov. "Bez mene će vas imperijalisti ugušiti."
Ali tokom poslednjih meseci njegovog života, postalo je očigledno da se nešto dešava sa Staljinom.
U zimu 1953. Staljin je skrenuo pažnju na sovjetske Jevreje u kampanji koja je nagovestila novi talas čistki i partijskih preokreta koji podsećaju na Veliki teror 1930-ih.
Kasno te večeri, Staljin je kao i obično pozvao Maljenkova, Beriju, Hruščova i Bulganjina da pogledaju film. Nakon toga su se povukli u Staljinovu kuću Kuntešvo, gde su seli da jedu. Staljin raspitivao da li su izvučena priznanja od ljudi za suđenje koje će uskoro voditi. Te zime, Staljin je organizovao lov na veštice odnosno lov na lekare iz Kremlja, od kojih su mnogi bili Jevreji, tvrdeći da su ubijali sovjetske zvaničnike u "zaveri lekara". Suđenje lekarima iz Kremlja trebalo je da počne za nekoliko nedelja.
Prema Hruščovljevom prikazu te noći, završili su večeru oko 5 ili 6 ujutru. "Oprostili smo se od druga Staljina i otišli", napisao je on. "Sećam se da je Staljin, kada smo bili u predvorju, izašao kao i obično da nas isprati. Bio je raspoložen i mnogo se šalio. Mahao je prstom ili pesnicom, gurao me u stomak i zvao me Mikola. Uvek je koristio ukrajinski oblik mog imena kada je bio raspoložen."
Ali nije sve bilo tako ružičasto u noći 28. februara 1953. godine.
Sledećeg dana, u nedelju, Hruščov je rekao da je bio kod kuće i čekao Staljinov poziv. Ali Staljin ga nije zvao. Niti bilo koga od njih. Nije tražio hranu, a senzori za kretanje instalirani u Staljinovoj sobi nisu se oglašavali.
U kasnijim izjavama, zaposleni u dači su tvrdili da su ga se previše plašili da bi ga uznemiravali.
Bilo oko 10:30 uveče kada su odlučili da provere Staljina. Prema jednom izveštaju, jedan od čuvara, Petar Lozgačov bio je taj koji je konačno ušao u Staljinove odaje, navodno da bi mu uručio službenu poštu iz Kremlja. Drugi izveštaji kažu da je to bila dugogodišnja sobarica.
Ko god je ušao u sobu, zatekao je diktatora u pidžami, kako leži na podu koji je bio natopljen mokraćom. Na stolu je bila prazna čaša i mineralna voda. Izgledalo je kao da je Staljin ustao iz kreveta da uzme vodu, ali je dobio moždani udar.
Članovi osoblja su ga odneli na sofu u trpezariji, gde su ga pokrili tepihom. Oko njegovog tela su raspravljali ko će da pozove lekara. Stražari su hteli da sačekaju uputstva partijskog vrha. Na kraju su telefonom dobili Beriju, koji je zahtevao da nikome ne govore o Staljinovom stanju.
Berija i Malenkov su prvi stigli u daču. Prema svedočenju koje je sastavio Migel A. Farija za časopis Surgical Neurologi International, Lozgačov je izjavio da je Berija, kada je video Staljina kako hrče, rekao: "Lozgačov, zašto si u takvoj panici? Zar ne vidiš, drug Staljin čvrsto spava. Ne uznemiravajte ga i prestanite da nas uznemiravate."
Namerno ili ne, tek oko 7 časova ujutru članovi su doneli odluku da pozovu ministra zdravlja da odabere lekare za prvi pregled. Kada su lekari konačno stigli, Staljin nije reagovao, desna ruka i noga su mu bile paralizovane, a krvni pritisak je bio alarmantno visok. "Morali su da ga pregledaju, a ruke su im drhtale. Zubar mu je izvadio proteze i slučajno ih ispustio", kaže Lozgačov. Naredili su potpunu tišinu, stavili su mu pijavice iza ušiju, hladan oblog na glavu i preporučili da ne jede.
Dva dana nakon što su ga lekari prvi put videli, Radio Moskva je pusto saopštenje da je Staljin doživeo moždani udar u nedelju uveče.
U objavi je bilo navedeno da je dobio odgovarajući medicinski tretman i da je pod budnim okom partijskih lidera. Poruka je bila sročena tako da uveri javnost da nijedan od lekara nije deo Staljinovog "lova". Ironično, zapravo je konsultovano nekoliko zatočenih lekara. Jedan od njih je bio usred ispitivanja.
Staljin je 5. marta povraćao krv i dobio i unutrašnje krvarenje, piše u završnom izveštaju koji je izdat Centralnom komitetu.
Te noći u 21:50, Staljinova gvozdena tridesetogodišnja vladavina Sovjetskim Savezom je okončana.
