U trenucima kada život deluje nepravedno, kada vidimo kako se dobri ljudi bore sa teretom savesti dok se drugi bez morala i griže savesti uzdižu, svest o pravdi i smislu može da se poljulja. Upravo na ovom, često postavljanom pitanju — zašto dobar čovek pati dok zli napreduju? — osvetljava nam duboku duhovnu istinu Starac Jona Odeski, podvižnik pravoslavne tradicije iz 20. veka, dao je najbolji odgovor na to večito pitanje.
Zli ljudi idu „širokim putem“, ali bez duhovne vrednosti
- Neće biti raja na zemlji. Ovde nas ispituju. I apostol Pavle piše da će ovde dobri ljudi stradati, dok će zli napredovati. Dobar čovek ima savest. Savest je vrednija od miliona, triliona, bilo čega. A oni koji su izgubili savest idu "širokim putem". Lako im je da prevare, ubiju, opljačkaju, klevetaju, sramote, kradu, siluju, gaze, rugaju se, bacaju čini, pljunu u nečiju dušu, savest ih ne muči. Ali mi im ne zavidimo. Ovi ljudi idu "širokim putem" - rekao je Odeski.
Ova rečenica odiše suštinskom razlikom u duhovnom pogledu na život. Za njega, to što dobronamerni pate nije znak slabosti — već znak da ih vodi unutrašnja odgovornost i svest o pravdi. Oni koji nemaju savest ne osećaju teret svojih dela i zato im „široki put“ deluje lakši: mogu lagodno da čine loše, bez griže savesti.
U pravoslavnoj duhovnoj tradiciji savest je glas Božiji u ljudskom srcu. Kada čovek ostane veran tom unutrašnjem glasu — čak i kada svet negira pravdu — on ostaje povezan sa Duhom i saznanjem šta je istinski ispravno. To može biti teško ovde i sada, ali je, kako Starac Jona kaže, put uskom stazom koja vodi ka slobodi i Božijoj blagodati.
Spoljašnji uspeh bez duhovne vrednosti nije stvarno napredovanje
Ovaj „široki put“ simbolizuje život bez unutrašnjeg moralnog kompasa — gde je lako činjenje zla prikazano kao uspeh. Međutim, za pravoslavnu predaju, spoljašnji uspeh bez duhovne vrednosti nije stvarno napredovanje, već duhovno siromaštvo.
U svakodnevnom životu često vidimo ljude koji nemaju moralna ograničenja, a ostvaruju velike ciljeve. Ali ako nemaju savest — ako ne osećaju odgovornost pred Božijim zakonom i pred svojim srcem — oni nisu uistinu „oslobođeni“, već su obuzeti sopstvenim željama i strastima. U pravoslavnoj duhovnosti, ovakav „uspeh“ se ne smatra istinskim oslobođenjem, jer je duša ostavljena bez unutrašnje svetlosti i mira.
Ispitivanje i snaga savesti vode ka slobodi duha
Starac Jona ističe da patnja čoveka koji se trudi da čuva savest nije besciljna:
„Patnja dobrog čoveka ne znači slabost, već je ispit vere i snage savesti… Čuvanje savesti i postojanost u veri oblikuju duh koji se ne može slomiti.“
Ovo je jedna od najvažnijih duhovnih poruka. Patnja je, prema ovom učenju, ne samo reakcija na doživljenu nepravdu — već i prilika za duhovni rast i jačanje karaktera kroz čuvanje vere i savesti.
U pravoslavnoj duhovnoj tradiciji iskušenja i patnja ne smatraju se kaznom, već mogućnošću za dublje razumevanje samog sebe i Boga. Čovek koji u svojim mukama ostaje veran istini — onome što je pravedno i pošteno — razvija unutrašnju snagu koja postaje izvor pravog mira, nezavisnog od spoljašnjih okolnosti.
Starčeve reči nas podsećaju na jedinu temeljnu istinu
Istinsko dobro ne mora odmah biti nagrađeno ovde, na zemlji, da bi bilo vredno težnje.
Patnja poštenog čoveka nije znak rušenja — već dokaz njegove postojanosti, vere i duboke povezanosti sa sopstvenom savesti.
U svetu koji često nagrađuje površne uspehe, Starac Jona Odeski nas poziva da pogledamo dublje — u svoju dušu, svoju savest i svoj put. Jer onaj koji ostane veran unutrašnjoj istini može da pronađe unutrašnji mir koji nijedna nepravda ne može da ugasi.
