U Njujorku, gradu u kom ljudi plaćaju hiljade dolara mesečno za garsonjeru bez svetla, ideja o "idealnom porodičnom domu" često izgleda kao nedostižan luksuz. Veće, više, svako svoje, svako svoja vrata. Tri deteta, tri sobe. To je standard koji se podrazumeva, barem na Instagramu. Zato priča jedne petočlane porodice iz Vašington Hajtsa mnogima zvuči kao kompromis.
Njima je, međutim, izbor.
Sara Almodovar (35) i njen suprug Peterson (34) žive sa troje male dece u dvosobnom stanu od oko 67 kvadrata. I ne, ne planiraju da se sele kada deca porastu. Ne traže veći prostor. Ne maštaju o kući sa dvorištem. Naprotiv, tvrde da im je upravo ovakav život doneo više bliskosti, mira i reda nego što bi imali u duplo većem stanu.
Pitanje koje im ljudi stalno postavljaju je isto: kako će funkcionisati kada deca budu starija i zar im ne trebaju odvojene sobe?
"To pitanje dolazi iz privilegije"
Sara je na svom Instagramu otvoreno odgovorila na tu dilemu, svesna da mnogima njen stav neće prijati.
"Reći ću nešto što neki možda neće želeti da čuju. Bez ikakve osude. Samo razmišljanje ili pitanje "zar vašoj deci ne trebaju odvojene sobe" dolazi iz privilegije. Verujte mi, znam, i sama sam odrasla u privilegiji, poručila je.
Ona i njen suprug potiču iz potpuno različitih okruženja. Sara je odrasla u gradu, deleći sobu sa braćom i sestrama, i to baš u istom stanu u kom danas živi sa svojom porodicom. Peterson je, s druge strane, detinjstvo proveo u kući na selu, sa velikim dvorištem i sopstvenom sobom za svako dete.
Upravo taj kontrast, kažu, naterao ih je da preispitaju ono što većina uzima zdravo za gotovo.
Mnogi mali prostor ili deljenje sobe vide kao poslednju opciju. Za nas je to vrlo svesna odluka. Mi zaista vidimo vrednost u životu sa manje stvari i u deljenju prostora. Naša detinjstva su nas naučila da cenimo bliskost u odnosima, a mi tu bliskost gradimo kroz fizičku blizinu, objasnila je Sara.
Privatnost nije kvadratura, već dogovor
Stan od okp 67 kvadrata, porodica je godinama prilagođavala sitnim "uradi sam" rešenjima. U dečjoj sobi napravili su trospratne krevete na sprat, ručno izrađene, tako da svako dete ima svoj kutak koji funkcioniše kao mala lična teritorija. Braća i sestre smeju da uđu samo uz dozvolu.
Svako ima svoju fioku, policu, ormarić. Postoje jasna pravila šta je zajedničko, poput porodične biblioteke, a šta je isključivo lično. Deca od malih nogu uče da pitaju, da prihvate "ne" kao odgovor i da poštuju tuđe granice.
"Sve to zvuči sitno i jednostavno, ali upravo su to gradivni blokovi uzajamnog poštovanja i zdravih odnosa kada delite prostor", kaže Sara.
U njihovoj kući privatnost nije vezana za zidove, već za komunikaciju. Kada neko želi mir ili intimu, dovoljno je da to izgovori, i ostali su dužni da to poštuju. Vremenom, tvrdi ona, ta navika postaje prirodna.
Snimak u kom je ispričala svoju priču pogledalo je više od 24.000 ljudi, a komentari su se brzo napunili roditeljima sa sličnim iskustvima. Mnogi su pisali da su i sami delili sobe sa braćom i sestrama i da im je to kasnije pomoglo da se lakše snađu u studentskim domovima i zajedničkim stanovima.
Za Saru i Petersona poenta nikada nije bila u tome da deci obezbede što više kvadrata, već da im pokažu da osećaj doma ne dolazi iz prostora, već iz odnosa.
"I pre nego što smo dobili decu, naš dom smo doživljavali kao oazu, mirno, otvoreno i opušteno mesto. Imamo samo oko 67 kvadrata, ali deluje veće jer ga nismo zatrpali stvarima. To je prostor u kom je lepo i spokojno biti", kaže ona.
U gradu koji stalno traži više, oni su, izgleda, svesno izabrali manje. I tvrde da im baš to "manje" daje najviše.
Stil/Ona/Newsweek