Vernici Srpske pravoslavne crkve danas obeležavaju Tucindan, dan koji se vezuje za klanje životinje koja će postati božićna pečenica. Ovaj običaj spada u tradicionalni ritual koji prethodi Božiću i ima višeslojno značenje: sa jedne strane čuva običaje iz predhrišćanskih vremena, a sa druge strane crkva ga je uvrstila u svoj kalendar i blagoslovila kao deo božićnih priprema.
Naziv Tucindan potiče od drevnog običaja klanja životinje uz specifičan ritual. Nekada se svinjče ili jagnje najpre "tuklo" ušicama sekire preko grudvice soli, stavljenoj u platnenu vrećicu na čelu životinje, kako bi se ošamućila, a potom se klalo. Ovaj čin simbolizuje prinošenje žrtve i davanje poštovanja božanskim silama, a danas predstavlja početak pripreme za svečani božićni obrok.
Za pečenicu, koja se nekada nazivala i "božnjićara", obično se kolju mlado svinjče ili jagnje, ali u nekim krajevima Srbije običaj dozvoljava i koljenje ćurke, guske ili kokoške. Ipak, živina se na mnogim mestima smatra nepoželjnom na božićnoj trpezi, jer narodno verovanje kaže da "ključa i baca zemlju iza sebe", što simbolizuje rasturanje i nesreću u kući. Ako se ipak kolje za supu, glava i noge se odmah uklanjaju kako bi se izbegla zla predznanja.
Pečenica koja se priprema za Božić veruje se da donosi sreću, blagostanje i zaštitu domu. Životinje se klaju do podneva, a mesto gde će biti ubijene prethodno se priprema – postavlja se slama koja simbolizuje čistoću i mir u kući.
Deca i Tucindan
Deca imaju posebno mesto u ovom prazničnom danu. Nekada su se, prema starim običajima, deca koja „to zasluže“ mogla kazniti ili simbolično udariti. Smatralo se da ako se to uradi, mesto udarca kasnije može razviti čireve. U severnom Banatu neki običaji ovog tipa su se zadržali, pa roditelji simbolično "tuku" decu kako bi bila poslušna.
S druge strane, u mnogim krajevima postoji stroga zabrana udaranja dece tog dana, uz verovanje da bi čak i slučajni udar mogao izazvati zdravstvene probleme. U slučaju da se neko i slučajno udari, običaj nalaže da odmah izgovori formulu: "Ćiri, miri da imaš dvadesetčetiri."
Pripreme kuće za Božić
Tucindan je i početak ozbiljnih priprema doma za Božić. Domaćica tog dana priprema brašno za mešenje, donosi posudu sa zrnevljem žita i menja slamu u gnezdima za živinu. Pribavlja suve šljive, smokve, orahe, novčiće i bombone koje će na Badnje veče prosuti po slami rasutoj po kući, a deca će ih potom skupljati i pitići.
Na ovaj dan, prema verovanju, ništa ne treba davati ili iznositi iz kuće. Ipak, Tucindan je pravi trenutak da se vrate svi dugovi – simbolički i praktično – kako bi domaćin bio slobodan i bez dugova do sledećeg Božića.
Večera na podu
U nekim krajevima Srbije Tucindan se obeležava i tako što se večera jede na podu, a ne za stolom. Glava domaćinstva sedi okrenuta prema istoku, što simbolizuje prijem svetlosti i blagostanja. Na pod prvo se postavljaju so i beli luk, a zatim hleb, pasulj, kupus, riba i ostala posna jela. Ovaj običaj naglašava povezanost sa prirodom, zemljom i tradicijom, a svaki element trpeze ima svoju simboliku – od osnovnih namirnica koje daju život i snagu, do svetlih detalja koji prizivaju sreću u kuću.
