Nisam se sećala ničeg pre 7 godine života: Onda sam na internetu potražila ime koje mi je bilo urezano u pamćenje i videla svoje lice na posteru o nestalima

Zovem se Kejlin Stivenson. Barem me tako zovu veći deo života. Ali imena, naučila sam, krhkija su nego što mislimo. Mogu se davati, oduzimati, zamenjivati – a ponekad, ako imate mnogo sreće ili mnogo nesreće, mogu se ponovo pronaći.

Imala sam fragmente, međutim to su bili delovi premali da bi se od njih napravilo nešto koherentno, ali previše uporni da bi se ignorisala. Pastelno-ružičasta soba sa više kreveta. Sunčeva svetlost koja prodire kroz tanke zavese. Zvuk dečjeg plača noću. Dečak u invalidskim kolicima koji je gledao crtane filmove sa mnom - sećam se njegovog osmeha, kako mu je obasjavao celo lice iako nije mogao da govori. Sećam se da sam se osećala bezbedno pored njega, kao da smo oboje lutali u istom čudnom moru.

I imala sam ožiljke. Fizički dokaz da mi se nešto dogodilo pre Ohaja, pre mojih usvojitelja, pre nego što je počeo prazan prostor. Veliki, okrugli ožiljak na mom stomaku za koji je moja usvojiteljka rekla da izgleda kao da je potekao od sonde za hranjenje. Manji ožiljci na mojim grudima koje lekari nisu mogli baš da objasne. „Ožiljci od katetera, verovatno“, rekao je jedan. „Za intravenozne linije ili medicinske procedure. Mora da je bila veoma bolesna kao beba.“

Ali kada sam pitala svoje usvojitelje o tome, nisu znali. „Došla si kod nas kada si imala sedam godina“, rekla mi je moja usvojiteljka blago. „Agencija je rekla da si ranije imala nekih zdravstvenih problema, ali nam nisu dali detalje. Zakoni o privatnosti, rekli su. Sve što smo znali je da ti je potreban dom i da ti mi možemo pružiti jedan.“

Godinama sam prihvatala to objašnjenje. Koji sam izbor imala? Prošlost je bila zaključana soba, a ja nisam imala ključ. Zato sam se fokusirala na sadašnjost, na izgradnju života sa imenom i porodicom koju sam dobila. Završila sam srednju školu. Dobila sam posao. Zaljubila sam se u ženu po imenu Ladadža Keli koja me je zasmejavala i držala me za ruku tokom napada panike koje nisam mogla baš da objasnim. Venčali smo se, preselili u Fort Vejn, Indijana, počeli smo da gradimo budućnost za koju nikada nisam verovala da zaslužujem.

Ali prazan prostor nikada nije nestao. Štaviše, postajao je sve glasniji kako sam odrastala. Pogotovo nakon što smo Ladadža i ja dobili ćerku. Držanje u naručju po prvi put, osećaj težine ovog sićušnog čoveka koji je potpuno zavisio od mene - to je nešto pokrenulo. Ko me je ovako držao? Ko mi je pevao da se uspavam? Ko me je voleo pre nego što je počeo taj prazan prostor?

I postojalo je jedno ime. Samo jedno ime koje mi se urezalo u podsećanje poput trna koji nisam mogla da uklonim: Vilijams.

Nisam znala zašto. To nije bilo prezime mojih usvojitelja. Nije bilo ni na jednoj papirologiji koju sam videla. Ali bilo je tu, uporno, šaputalo je na rubovima moje svesti. Vilijams. Vilijams. Vilijams.

„Možda je to bilo prezime tvoje biološke majke“, jednom je predložila Ladadža. „Pre usvajanja.“

Možda. Ali nikada nisam bila dovoljno radoznala - ili dovoljno hrabra - da zaista istražim. Šta ako pronađem nešto što ne želim da znam? Šta ako taj prazan prostor postoji s razlogom, zaštitna barijera između mene i nečega što je previše bolno da bih se setila?

Prošle godine, sve se promenilo. Bio je utorak uveče u oktobru, oko 3 ujutru. Nisam mogla da spavam – problem sa kojim sam se borila još od detinjstva. Ladadža je bila pored mene, tiho je disala, naša ćerka je spavala niz hodnik. Prelistavala sam telefon, ne tražeći ništa, samo pokušavajući da smirim svoj um dovoljno da zadremam.

Skoro bez razmišljanja, otvorila sam Gugl. Palčevi su mi se kretali po ekranu: „nestala deca, Vilijams“.

Ne znam zašto sam to otkucala. Možda sam konačno bila spremna. Možda je prazan prostor postao preglasan da bih ga ignorisala. Možda je neki deo mene – neki fragment sedmogodišnjakinje kakva sam nekada bila – znao da je vreme.

Ekran se učitao. Slike su se pojavile u mreži. Posteri nestalih osoba iz cele zemlje, decenije nestale dece, lica zamrznuta u vremenu u bilo kom uzrastu u kom su nestala.

A onda sam je videla.

Sedmogodišnja devojčica sa mojim potpuno istim licem. Ista tamna kosa. Iste oči – široke i blago asimetrične na način zbog kojeg sam uvek bila neprijatna. Isti nos. Ista usta sa tim blago podignutim levim delom kada se osmehnula. Čak i onaj isti mali mladež na desnoj strani njenog vrata, odmah ispod uha, koji dodirnem bez razmišljanja kada sam nervozna.

Vreme je stalo. Moje srce je stalo. Čitav svet se zaustavio na tu jednu sliku na ekranu mog telefona.

Na posteru je pisalo:

BRITANI RENE VILIJAMS
Nestala od: 18. avgusta 2000.
Starost u trenutku nestanka: 7 godina
Visina: 108 cm
Težina: 29 kg
Karakteristične osobine: Ožiljak od medicinskog zahvata na levoj strani grudi. Birasna (crno-bela).
Poslednji put viđena: Okrug Henriko, Virdžinija
Kontakt: Nacionalni centar za nestalu i eksploatisanu decu

Nisam mogla da dišem. Telefon mi je drhtao u rukama. Ovo nije bilo moguće. Ovo je bila slučajnost, trik osvetljenja, devojka koja je slučajno ličila na mene. Ljudi imaju dvojnike. Dešava se.

Ali mladež. Potpuno ista asimetrija u očima. Ožiljak pomenut u opisu - leva strana grudi.

Drhtavim rukama sam podigla majicu i pogledala grudi. Tu je bio. Tačno tamo gde je poster rekao da će biti.

„Bebo“, šapnula sam, tresući Ladadžu za rame. „Bebo, probudi se.“

Promeškoljilaa se, mrmljajući. „Šta nije u redu? Da li je beba dobro?“

„Pogledaj ovo“, rekla sam, glas mi je pucao. „Samo pogledaj.“

Držala sam telefon ispred njenog lica. Trepnula je, zbunjena, još uvek poluspavajući. Onda su joj se oči fokusirale na sliku. Na poster nestale osobe. Na lice koje je moglo biti moja fotografija sa sedam godina.

„Šta—“ počela je. Zatim je stala. Pogledala me je. Pogledala je ekran. Uzvratila je u mene. „O, Bože.“

„Ovo sam ja“, rekla sam. Reči su mi delovale nestvarno dok su izlazile iz usta, kao da govorim istinu koju moj mozak nije mogao sasvim da obradi. „Prepoznajem sebe kada se vidim. Ovo sam JA.“

Ladadža se sada potpuno uspravila, potpuno budna. Uzela je telefon iz mojih ruku i zumirala sliku, proučavajući svaki detalj. Liniju kose. Uši. Osmeh. Karakteristične crte.

„Od linije kose do ušiju, do osmeha, do brade“, rekla je polako, glasom ispunjenim nečim između strahopoštovanja i užasa. „Čak i mladež na tvom vratu. Dušo, to si zaista ti.“

Sedele smo tamo u mraku naše spavaće sobe, zureći u taj poster nestale osobe, pokušavajući da shvatim nemoguće. Kako sam mogla da gledam sebe? Kako je moguće da sam nestala 21 godinu kada sam bila ovde, živa, udata, odgajala ćerku?

Osim ako nisam zaista bila Kejlin Stivenson. Osim ako sve što sam mislila da znam o sebi nije zasnovano na tuđoj laži.

Počela sam da čitam sve što sam mogla da pronađem o Britani Rene Vilijams. U 3 ujutru, zatim u 4 ujutru, pa u 5 ujutru dok je sunce počelo da izlazi i Ladadža je pravila kafu koja nam nije bila potrebna jer smo obe bile previše napete da bismo ikada više spavale. Čitala sam članke iz 2000. godine kada je prvi put nestala. Priče iz 2001, 2002, 2003. Ažuriranja nerešenih slučajeva iz 2010, 2015, 2020.

Priča koja se pojavila bila je srceparajuća.

Britani Vilijams je rođena 1993. godine, od Rouz Mari Tompson, mlade majke koja se bori sa siromaštvom i zavisnošću. I majci i ćerki je dijagnostikovano ozbiljno zdravstveno stanje koje je zahtevalo stalno lečenje i praćenje. Tompson, nesposobna da brine o bolesnom detetu dok se bori sa sopstvenim demonima, donela je mučnu odluku da Britani smesti u hraniteljsku porodicu.

Došla je u Rejnbou Kids, nezavisni hraniteljski dom u okrugu Henriko, Virdžinija, kojim je upravljala žena po imenu Kim Parker. Rejnbou Kids se specijalizovao za brigu o deci sa invaliditetom i zdravstvenim stanjima – deci kojoj je bilo potrebno više pažnje nego što je standardni sistem hraniteljstva mogao da pruži. U svom vrhuncu, Parker se brinula o čak 50 dece, od kojih su mnoga imala razvojne smetnje ili hronične bolesti.

Spolja je izgledalo kao utočište. Mesto gde najranjivija deca u društvu mogu da dobiju negu koja im je potrebna. Ali stvarnost, kako ću kasnije saznati, bila je mnogo mračnija.

Britani je živela u Rejnbou Kidsu tokom 1990-ih. Povremeno je pohađala školu. Imala je redovne lekarske preglede zbog svog stanja. Bila je, po svemu sudeći, tiho dete koje je bilo povučeno, koje je nalazilo utehu u crtanim filmovima i jednostavnim rutinama.

U avgustu 2000. godine, jednostavno je nestala.

Školski zvaničnici su to prvi primetili. Britani je prestala da se pojavljuje na času. Kada su pozvali Rejnbou Kids da provere kako je, Kim Parker je davala nejasne odgovore. Bolesna je. Odmara se. Uskoro će se vratiti. Ali dani su se pretvorili u nedelje, a Britani se nikada nije vratila.

Socijalni radnici su se uključili. Zakazali su kućnu posetu kako bi proverili dobrobit devojčice. Parker ih je dočekala na vratima sa šokantnom pričom: poslala je Britani da živi sa dve žene u Kaliforniji. To je bilo bolje za nju, tvrdila je Parker. Mogli su da joj pruže specijalizovanu medicinsku negu koja joj je bila potrebna. Žene su joj platile 8.000 dolara da preuzme starateljstvo – privatni dogovor, rekla je, sklopljen sa najboljim namerama.

Ali kada su istražitelji pokušali da provere priču, obe žene koje je Parker imenovala su to porekle. Nikada nisu čule za Britani Vilijams. Sigurno nikada nisu nikome platile da preuzme starateljstvo nad detetom. Jedna od njih nije čak ni živela u Kaliforniji – bila je u Severnoj Karolini i to godinama.

Parkerina priča je počela da se menja. Prvo je bila u Kaliforniji. Onda se nije mogla jasno setiti imena žena. Onda je tvrdila da je Britani poslala negde drugde, ali nije mogla tačno da se seti gde. Neslaganja su se gomilala, svaka sumnjivija od prethodne.

Policija Henrika pokrenula je potpunu istragu. Pretražili su „Dubovu decu“ od vrha do dna. Intervjuisali su svako dete koje je ikada živelo tamo, svakog komšiju koji je ikada primetio nešto neobično. I prekopali su Parkerovo dvorište – bukvalno – tražeći najgori mogući scenario.

Nikada nisu pronašli telo, ali su pronašli nešto drugo: dokaze o sistematskoj prevari

Kim Parker je krala državne beneficije namenjene njenoj hraniteljskoj deci. Isplate Medikejda. Čekove socijalnog osiguranja za decu sa invaliditetom. Dodatna sredstva za decu sa posebnim potrebama. Ubacivala je više od 24.000 dolara javne pomoći na svoje lične bankovne račune dok su deca o kojoj je brinula živela u prljavštini i zanemarivanju.

Komšije koje su posetile „Dubovu decu“ opisale su mesto kao „odvratno“. Deca spavaju na golim dušecima. Pokvarena hrana u kuhinji. Neadekvatan nadzor. Jedno bivše dete iz hraniteljskog doma reklo je istražiteljima da im je Parker pretila ako ikada nekome kažu o uslovima u kući.

Parker se 2003. godine izjasnila krivom po 73 tačke optužnice za prevaru. Osuđena je na osam godina zatvora. Ali nikada nije optužena u vezi sa nestankom Britani Vilijams jer istražitelji nisu mogli da dokažu šta se dogodilo. Bez tela, bez svedoka, bez Parkerine saradnje, bilo je previše praznina u vremenskoj liniji.

Britani je pretpostavljena mrtvom. Sedmogodišnjakinja sa ozbiljnim zdravstvenim stanjem ne bi mogla da preživi bez lečenja, obrazložile su vlasti. Šta god da joj se dogodilo u Rejnbou Kidsu, gotovo sigurno nije preživela.

Slučaj je zamrznut. Poster nestale osobe periodično je ažuriran slikama sa promenama starosti koje su pokazivale kako je Britani mogla da izgleda sa 10, 15, 21 godinom. Ali kako su godine prolazile, nada je bledela. Postala je još jedna statistika - jedno od hiljada dece koja svake godine nestaju iz sistema hraniteljskih porodica i nikada ih više ne vide.

Osim što sam bila živa. Sedela sam u Fort Vejnu, Indijana, gledajući u svoje lice na posteru nestale osobe, baš kao da nisam mrtva.

Sledećeg jutra, pozvala sam policijsku upravu okruga Henriko. Ruke su mi se toliko tresle da sam jedva držala telefon.

„Moram da prijavim... Mislim da jesam... Ovo će zvučati ludo, ali sam pronašla plakat o nestaloj osobi na internetu i mislim da sam to ja.“

Policajac koji je primio moj poziv bio je profesionalan, ali skeptičan. Stalno dobijaju lažne tragove - dobronamerni ljudi koji misle da nekoga prepoznaju, teoretičari zavere sa divljim teorijama, čak i ljudi koji tvrde da nestaju decu zbog pažnje ili finansijske dobiti.

„Možete li mi reći na koji slučaj mislite?“, upitao je policajac.

„Britani Rene Vilijams. Nestala je iz Virdžinije 2000. godine. Usvojena sam u Ohaju otprilike u isto vreme i ne sećam se ničega pre sedme godine, a devojčica na plakatu izgleda potpuno isto kao ja. Tačno. Isti ožiljci, sve isto.“

Usledila je duga pauza. „Možete li nam poslati fotografije? Sebe i bilo kojih karakterističnih obeležja pomenutih u izveštaju o nestaloj osobi?“

Fotografisala sam – selfije iz svih uglova, krupne planove mladeža na vratu, detaljne snimke ožiljaka na grudima i stomaku. Sve sam poslala detektivu koji me je pozvao u roku od sat vremena.

„Gospođice Stivenson“, rekao je pažljivo, „ja sam detektiv Vilijams iz policijske uprave okruga Henriko. Radim na nerešenim slučajevima već 15 godina i moram reći... vaša sličnost sa Britani je izuzetna. Ali ovo moramo da potvrdimo zvaničnim kanalima. Da li ste spremni da date uzorak DNK?“

„Da“, rekla sam odmah. „Šta god vam treba. Moram da znam.“

Objasnio je postupak. Britani Vilijams je imala polusestru po imenu Anastasija MekElroj – ista majka, različiti očevi. Ako sam zaista Britani, moj DNK bi pokazao bratsko srodstvo sa Anastasijom. To je bio jedini način da se sa sigurnošću sazna.

Ali nisam želela da čekam zvanične rezultate policijske DNK analize. Morala sam da znam sada, morala sam da potvrdim ili poreknem ovu nemoguću stvar pre nego što me potpuno proguta. Zato sam otišla u LabKorp — privatni centar za testiranje DNK — i platila iz svog džepa da se moj uzorak uporedi sa svim genetskim informacijama koje su bile dostupne za članove porodice Vilijams putem javnih baza podataka.

Čekanje je bilo mučno. Dani su se činili kao nedelje. Nisam mogla da se fokusiram ni na šta. Bila bih na poslu i odjednom bih se našla kako zurim u prazno, pitajući se ko sam zapravo. Igrala bih se sa ćerkom i morala bih da se izvinjavam i da odem da plačem u kupatilu jer šta ako je sve u šta sam verovala o sebi laž?

Ladadža me je držala na okupu tokom tih dana. „Šta god rezultati kažu, ti si i dalje ti“, stalno me je podsećala. „Ti si i dalje moja žena. Ti si i dalje majka naše ćerke. DNK to ne menja.“

Ali jeste promenila stvari. Jer ako sam bila Britani Vilijams, onda me je neko ukrao. Neko je izbrisao moj identitet, falsifikovao dokumenta, smestio me kod porodice koji nisu imali pojma da usvajaju nestalo dete. Neko je dozvolio Kim Parker da prikuplja državnu pomoć za dete koje više nije bilo pod njenom brigom. Neko nije uspeo da poveže tačke između nestale devojčice u Virdžiniji i usvajanja u Ohaju.

Rezultati LabKorpa stigli su u četvrtak popodne. Bila sam sama kod kuće kada je stigao imejl. Gledala sam u naslov poruke čitav minut pre nego što sam uspela da se nateram da kliknem na njega.

Rezultati DNK analize LabKorpa – poređenje Stivensona/Meklroja

Otvorila sam PDF drhtavim rukama i skrolovala do zaključka:

Verovatnoća srodstva polubrata/sestre po majčinoj strani: 95,83%

Pročitala sam ga tri puta. Onda sam pozvala Ladžaju, ali kada se javila, nisam mogla da govorim. Samo sam jecala u telefon dok je žurila kući s posla, verovatno kršeći svaki saobraćajni propis u Indijani.

Anastazija Meklroj je bila moja sestra. Rouz Mari Tompson je bila moja biološka majka. Devojka na tom posteru nestale osobe bila sam ja. Ja sam bila Britani Rene Vilijams.

Ponovo sam kontaktirala policiju Henrika sa rezultatima LabKorpa. Ovog puta su brzo reagovali. FBI se uključio jer je slučaj prelazio državne granice – nestalo dete iz Virdžinije, pronađeno u Ohaju, sada živi u Indijani. Federalna nadležnost je značila više resursa, više ovlašćenja, više mogućnosti da se istraži šta se zapravo dogodilo.

Jednog popodneva, specijalna agentkinja FBI-ja Martinez sela je sa mnom u neutralnom kancelarijskom prostoru dogovorenom za intervju. Bila je ljubazna, ali direktna, razumevajući da mi činjenice trebaju više od saosećanja.

„Pokazaćemo vam fotografiju“, rekla je. „Želim da mi kažete da li prepoznajete osobu na njoj.“

Gurnula je sliku preko stola. Žena u tridesetim godinama, crnkinja, sa blagim očima i suzama koje su joj se slivale niz lice. Zurila je u nešto van kamere sa izrazom koji nisam mogao baš da pročitam – šok, možda, ili radost, ili tuga, ili sve troje odjednom.

„Da li znate ko je ovo?“, upitala je agentkinja Martinez.

Proučavao sam lice. Bilo je nešto poznato u vezi s tim, nešto što je vuklo fragmente u mom umu, ali nisam mogla da smestim. „Ne“, priznala sam. „Da li bi trebalo?“

„Ovo je Anastasija MekElroj. Tvoja polusestra. Juče smo joj pokazali tvoju fotografiju. Ovo je bila njena reakcija.“

Grlo mi se steglo. Ova žena - ova strankinja koja je nekako bila moja sestra - plakala je zbog mene. Zbog sestre za koju je mislila da je mrtva 21 godinu. Zbog duha koji se iznenada materijalizovao sa DNK dokazima i zbunjenim osmehom.

„Želi da te upozna“, nastavila je agentkinja Martinez. „Kad god budeš spremna. Bez pritiska. Ovo je ogromno i trebalo bi da odvojiš sve vreme koje ti je potrebno.“

Ali nisam želela vreme. Želela sam odgovore. Želela sam da pogledam u oči svoje sestre i vidim da li nešto u njima pokreće sećanja koja sam jurila celog života.

Srele smo se dve nedelje kasnije u centru za porodične usluge u Virdžiniji. Vozila sam se sa Ladadžom, obe nervozne, uzbuđene i prestravljene. Šta reći sestri koje se ne sećaš? Kako premostiti 21 godinu propuštenog vremena?

Ušla sam u salu za sastanke i tamo je bila. Anastasija. Moja sestra. Ustala je kada me je videla, i na trenutak smo samo zurili jedna u drugu preko prostora između nas.

Zatim je prešla sobu i zagrlila me tako čvrsto da sam jedva mogla da dišem.

„Znala sam da si tu negde“, šapnula mi je u kosu. „Oduvek sam znala. Nikada nisam prestala da verujem.“

Sedeli smo satima u toj sobi, Anastasija mi je pričala priče kojih se nisam sećala. O našoj majci, Rouz Mari Tompson, koja se borila sa zavisnošću, ali koja nas je žestoko volela na svoj slomljeni način. O porodičnim okupljanjima kojima se ne sećam da sam prisustvovala. O danu kada je naša majka donela odluku da me poveri Kim Parker – najteži izbor koji je ikada napravila, iz očaja i ljubavi i verovanja da mi neko drugi može pružiti ono što ona nije mogla.

„Mama je umrla pre šest godina“, rekla mi je Anastasija, glas joj se lomio. „Nikada te nije prestajala tražiti. Svaki rođendan, svaki Božić, svaki Dan majki — pitala se gde si, da li si bezbedna, da li je se sećaš. Umrla je ne znajući da li si uopšte živa.“

Osećala sam se kao da bih trebalo da zaplačem na to, ali suze nisu htele da dođu. Kako možeš da oplakuješ majku koje se ne sećaš? Kako možeš da tuguješ za ženom koja je stranac iako ti je dala život?

„Žao mi je“, rekla sam neadekvatno. „Volela bih da mogu da je se setim. Volela bih...“

„Nije tvoja krivica“, odlučno me je prekinula Anastasija. „Ništa od ovoga nije tvoja krivica. Imala si sedam godina. Dete. Šta god da ti se desilo u „Duginoj deci“, šta god da je Kim Parker uradila — to je njena krivica. Ne tvoja.“

Razgovarale smo o „Duginoj deci“. O onome što je Anastasija znala iz istrage, iz policijskih izveštaja, od druge bivše dece u hraniteljskim porodicama koja su se javila nakon Parkerovog hapšenja. Slika koja se pojavila bila je sumorna: žena koja je ranjivu decu videla kao izvore prihoda, koja ih je zanemarila dok je prikupljala državne čekove, koja je očigledno bila spremna da „pokloni“ dete za novac kada je briga o njoj postala nezgodna.

„Policija misli da te je prodala“, rekla je Anastasija bez ustezanja. „Ne legalno, očigledno. Već ispod stola. Neko joj je platio da te odvede, a ona je koristila taj novac dok si nestajala iz sistema.“

Bilo mi je mučno od same pomisli. Da sam možda prodata kao imovina. Da je neko video sedmogodišnju devojčicu sa medicinskim potrebama, a nije video ljudsko biće, već transakciju.

„Znaš li koga?“ upitala sam. „Ko me je odveo? Kako sam završila u Ohaju?“

Anastasija je odmahnula glavom. „To je ono što FBI pokušava da shvati. Nedostaju delovi. Mnogo delova.“

Ono što je istraga na kraju otkrila bio je niz lažnih dokumenata i institucionalnih propusta, toliko sistematskih da je izgledalo gotovo nemoguće.

Krajem 2000. godine – tačan datum još uvek nije jasan – žena se pojavila u agenciji za usvajanje u Ohaju sa sedmogodišnjom devojčicom za koju je tvrdila da joj je nećaka. Imala je papire: izvod iz matične knjige rođenih, medicinske kartone, overeno pismo u kojem se tvrdi da su roditelji deteta umrli i da je ona najbliži srodnik. Dokumenti su izgledali dovoljno legitimno da ih je preopterećena agencija za usvajanje sa nedovoljnim resursima prihvatila bez temeljne provere.

Agencija je smestila „nećaku“ kod porodice koja je godinama čekala na usvajanje. Bili su to ljubazni ljudi, ljudi puni ljubavi, koji nisu imali pojma da prihvataju ukradeno dete. Rečeno im je da se zovem Kejlin, da su mi roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći, da će mi trebati vremena da se prilagodim novom životu. Verovali su da spasavaju siroče, a ne da učestvuju u otmici.

Žena koja me je dovela – ko god da je bila – nestala je nakon što je usvajanje završeno. Bez adrese za preusmeravanje. Bez kontakt informacija. Jednostavno je nestala, kao da nikada nije ni postojala.

U međuvremenu, u Virdžiniji, Kim Parker je govorila policiji da sam otišla u Kaliforniju. Mesecima nakon mog nestanka je i dalje prikupljala državne pomoći na moje ime, polažući čekove namenjene Britani Vilijams dok je Britani Vilijams preimenovana u Kejlin Stivenson u Ohaju.

Sistemi koji su trebali ovo da uoče – službe za zaštitu dece, baze podataka za sprovođenje zakona, procesi verifikacije usvajanja – svi su istovremeno zakazali. Prijava o nestalom detetu u Virdžiniji nije pokrenula upozorenja u Ohaju. Usvajanje u Ohaju nije ukršteno sa slučajevima nestalih osoba u Virdžiniji. A Kim Parker, poznatoj prevarantkinji, dozvoljeno je da nastavi da vodi program „Duga deca“ još dve godine pre nego što je konačno uhapšena.

Propala sam kroz svaku pukotinu u pokvarenom sistemu. I preživela sam samo zato što me je porodica koja me je usvojila volela kao svoju, iako nisu imali pojma odakle zaista dolazim.

Kada sam saznala za ulogu svojih usvojitelja – ili nedostatak iste – u svemu ovome, nisam znala kako da se osećam. Deo mene je bio ljut. Kako nisu mogli temeljnije da ispitaju papirologiju? Kako nisu mogli da primete da moje usvajanje izgleda žurili, da dokumentacija ima nedoslednosti?

Ali veći deo mene je razumeo. Očajnički su želeli da budu roditelji. Toliko dugo su čekali dete koje će voleti. A agencije za usvajanje bi trebalo da proveravaju ove stvari. Sistem bi trebalo da štiti decu, a ne da olakšava njihov nestanak.

Sastala sam se sa njima - mojim usvojiteljima - nakon što su rezultati DNK analize potvrđeni. Bio je to jedan od najtežih razgovora koje sam ikada vodila. Moja usvojiteljka je plakala tokom cele stvari.

„Nismo znali“, stalno je govorila. „O Bože, Kejlin - Britani - nismo znali. Da smo imali ikakvu ideju, bilo kakvu sumnju -“

„Znam“, rekla sam joj. „Znam da nisi. Dala si mi dobar život. Volela si me. To je važno.“

I bilo je važno. Jer, kakvo god ime dato, kakve god laži da su mi rečene da bih stigla u Ohajo, moji usvojitelji su me odgajali sa istinskom ljubavlju. I oni su žrtve u ovome – prevareni da poveruju da usvajaju siroče, kada su zapravo prihvatali ukradeno dete.

Pitanje koje me najviše proganja je: ko je bila žena koja me je dovela u Ohajo? Da li je radila sa Kim Parker? Da li je bila plaćena da olakša ilegalno usvajanje? Da li je znala da sam nestalo dete ili je verovala u neku priču koju joj je Parker ispričala?

Želela sam odgovore. Trebali su mi odgovori. Zato, kada mi je lokalna novinska stanica ponudila pomoć da se direktno suočim sa Kim Parker, rekla sam da.

Vozili smo se u Južnu Karolinu gde Parker sada živi, nakon zatvora. Mala kuća u mirnom kraju gde je mirno živela od puštanja na slobodu. Ekipa vesti je postavila kamere. Stajala sam na njenom pragu sa lupajućim srcem.

Pokucala sam. Jednom, dvaput, tri puta.

Videla sam pokret kroz prozor. Pojavilo se lice – sada starije, sede kose, ali nesumnjivo žena sa fotografija iz „Rainbow Kids“. Kim Parker. Žena koja mi je ukrala identitet, koja mi je oduzela detinjstvo, koja mi je izbrisala prvih sedam godina života.

Pogledala me je. Pogledala je u kamere. I otišla od prozora bez reči.

Ponovo sam pokucala. „Gospođice Parker? Zovem se Britani Vilijams. Moram da razgovaram sa vama.“

Ništa. Kuća je ostala tiha. Bila je unutra, znala sam da jeste, ali je odbila da odgovori. Odbila je da objasni. Odbila je da mi pruži i najmanji delić zatvaranja.

Čekali smo sat vremena. Konačno, komšinica je izašla i rekla nam da Parker neće da priča. „Ona nikada ne priča o Virdžiniji“, rekla je komšinica. „Nikada ne priča o hraniteljskoj porodici. Kada ljudi pitaju, ona se jednostavno zatvori.“

Tako sam otišla bez odgovora. Bez objašnjenja šta je uradila ili zašto. Bez izvinjenja za 21 godinu koju sam provela ne znajući ko sam. Samo tišina. Samo njena kukavičluk umotan u zatvorene zavese i zaključana vrata.

Kim Parker verovatno nikada neće reći šta zna. A bez njenog svedočenja, delovi moje priče će zauvek ostati prazni. Ko me je odveo iz „Dugine dece“ u Ohajo? Šta je tačno rečeno i urađeno da bi se olakšalo nezakonito usvajanje? Da li je Parker ovo planirala ili je to bilo oportunistički? Da li sam ja bila jedino dete koje je „poklonila“ ili je bilo i drugih?

FBI još uvek istražuje. Detektivi koji se bave hladnim slučajevima i dalje kopaju po 25 godina starim zapisima, pokušavajući da pronađu ženu koja me je dovela u Ohajo, pokušavajući da povežu tačke koje su namerno prikrivene lažima i prevarama.

Ali učim da živim sa neizvesnošću. Jer neke istine, shvatam, možda nikada neće biti u potpunosti spoznate.

Ono što znam je ovo: Moje rođeno ime je Britani Rene Vilijams. Rođena sam 1993. godine. Moja majka je bila Rouz Mari Tompson, koja me je volela, ali nije mogla da brine o meni. Živela sam u Rejnbou Kids, hraniteljskom domu koji je trebalo da me zaštiti, ali je umesto toga postao mesto mog brisanja. Nestala sam sa sedam godina i smatralo se da sam mrtva.

Ali sam preživela. Uprkos nemogućim izgledima, kombinacijom sreće i sistemskog neuspeha i ljubavi ljudi koji nisu znali moje pravo ime, preživela sam.

Sada me zovu Britani. Prošle su nedelje pre nego što je ime osetilo pravo mesto u mojim ustima, pre nego što sam mogla da ga čujem, a da se ne osećam kao da se pretvaram da sam neko drugi. Ali što više to govorim, to mi više dopire do srca. Kao da pronađeš ključ koji odgovara bravi za koju nisi znao da te čeka.

Moja žena me i dalje većinu vremena zove „bebo“, što pomaže. Naša ćerka uči da kaže „Britani“ umesto „Kejlin“, mada se ponekad zbuni. „Zašto ti se ime promenilo, mama?“, pita.

„Zato što sam saznala svoje pravo ime“, kažem joj. „Ime sa kojim sam rođena.“

„Ali ti si i dalje moja mama?“

„Uvek. Bez obzira koje ime koristim, uvek sam tvoja mama.“

Anastasija je postala sastavni deo naših života. Zove jednom nedeljno, posećuje me kad može. Šalje fotografije članova porodice kojih se ne sećam, priča priče o našoj majci, pomaže mi da složim fragmente. Čudno je graditi odnos sa nekim ko mi je tehnički sestra 32 godine, ali koga poznajem tek nekoliko meseci.

Ali je dobro čudno. Isceljujuće čudno. Kao da pronalaziš deo sebe za koji nisi znao da nedostaje.

Sećanja se vraćaju u komadićima. Ne jasno - više kao utisci, osećanja, senzorni detalji koji izlaze na površinu bez konteksta. Sada se sećam ružičaste sobe sa više jasnoće. Sećam se osećaja sonde za hranjenje, nelagodnosti promene katetera. Sećam se ženskog glasa - Parkerovog glasa - kako oštrim tonom govori o novcu i beneficijama i „ovoj prokletoj deci“.

Sećam se da sam bila uplašena. Ne ničeg konkretnog, samo osnovni strah koji je obojio sve. Strah od dece koja znaju, na nekom instinktivnom nivou, da ljudi koji brinu o njima vide ih kao teret, a ne kao blagoslov.

Ono čega se ne sećam je dan kada sam otišla. Ne sećam se da su me odveli iz „Dugine dece“. Ne sećam se putovanja iz Virdžinije u Ohajo. Ne sećam se da mi je sada rečeno da se zovem Kejlin, da imam nove roditelje, da je sve pre toga nestalo.

Možda je moj um to izbrisao kao zaštitnu meru. Možda sam bila previše traumatizovana da bih formirala koherentna sećanja. Možda sam bila drogirana ili manipulisana da zaboravim. Verovatno nikada neću saznati.

Ali učim da budem u redu sa tim. Prazan prostor ne mora biti popunjen da bi bio stvaran. Nedostajući delovi ne moraju biti pronađeni da bih bila cela.

Ja sam Britani Rene Vilijams. Takođe sam Kejlin Stivenson. Ja sam i jedno i drugo i nijedno. Ja sam devojčica koja je nestala iz „Duge dece“ i žena koja se našla na posteru nestale osobe. Ja sam supruga, majka, preživela sistema koji me je izneverio na svaki mogući način.

I ja sam jedno od približno 150 dece koja su pronađena nakon što su nestala više od decenije. Nacionalni centar za nestalu i eksploatisanu decu kaže da hiljade dece svake godine nestaju iz državnog starateljstva. Većina se više nikada ne vidi. Upadaju kroz pukotine koje nikada ne bi trebalo da postoje, u praznine stvorene institucionalnim nemarom i kriminalnom namerom.

Imala sam sreće. Srećna sam što su me moji usvojitelji voleli. Srećna sam što sam naišla na taj poster nestale osobe. Srećna sam što postoji tehnologija DNK testiranja. Srećna sam što sam živa da ispričam ovu priču.