Hedviga Golik, živela je u srcu Zagreba, kada je nestala bez traga, poslednji put je viđena živa 1966. godine.
Niko se nije raspitivao o njoj, nije imala blisku porodicu koja bi prijavila njen nestanak, nije bilo prijatelja koji bi se pitali zašto je nema i niko nije primetio njeno odsustvo.
Godine 2008, zagrebačke vlasti su pokušale da prenamene stari stan koji je očigledno bio napušten. Prošlo je toliko vremena da se malo ko sećao kome je pripadao.
Kada su provalili, dočekala ih je scena koja je bila i jeziva i srceparajuća.
Sedeći u svojoj fotelji, ispred starog televizora iz 1960-ih, sa šoljom čaja pored sebe, bila je Hedviga Golik mumificirana vremenom.
Njeno telo je ostalo tamo najmanje 42 godine, potpuno sama, zaboravljena od sveta.
Stan je bio njen, kupljen još u vreme bivše Jugoslavije. Niko nije ulazio od tog dana 1966. godine. Komšije su pretpostavile da se jednostavno odselila... ali niko nikada nije proverio.
Unutrašnjost stana je izgledala kao vremenska kapsula: prljavo posuđe još uvek u sudoperi, nameštaj prekriven prašinom, televizor još uvek postavljen prema stolici kao da čeka da prenese večernje vesti ženi koju je svet već zaboravio.
Prostorija je bila tako čvrsto zatvorena da je došlo do prirodne mumifikacije, čuvajući njeno telo kao jeziv podsetnik da je ona, zapravo, postojala. Hedviga je umrla u apsolutnoj samoći.
A najuznemirujući deo? Niko nije primetio da je nema više od četiri decenije.
Ovaj slučaj nas tera da se osvrnemo oko sebe i zapitamo: Koliko ljudi danas živi ovako? Nevidljivo. Tiho. Zaboravljeno.
