- Vuk Karadžić je bio ključni reformator srpskog jezika, poznat po načelu 'piši kao što govoriš', uprkos otporu crkve i progona njegovih pristalica.
- Sa suprugom Anom Kraus imao je 13 dece, ali je zbog čestih putovanja dugo bio odvojen od porodice, dok je Ana odbijala da se preseli u Srbiju.
- Umro je 7. februara 1864. u Beču, a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd 1897. godine.
Vuk Stefanović Karadžić, reformator srpskog jezika koji je uveo fonetski zapis "piši kao što govoriš", vrlo je intrigirao tadašnju javnost zbog mnogih postupaka, zanimljivog života i važnih funkcija koje je imao. Sveštenici su mu spočitavali da koristi „jezik govedara", podržavaoci njegove reforme srpskog jezika su bili proganjani, ali Vuk nije odustajao.
„Ono što je Nikola Tesla u nauci, Miloš Obrenović ili Karađorđe u politici, Ivo Andrić u književnosti, to je Vuk Karadžić u domenu globalne duhovne revolucije - stvaranja jezika, književnosti i pravopisa i naročito skupljanja narodnih umotvorina, kojima je jedan Gete bio fasciniran", kaže za BBC Đorđe Kadijević, režiser televizijske serije „Vuk Karadžić".
Vuk Stefanović Karadžić se u Beču oženio ćerkom bogatog austrijskog trgovca, osamnaestogodišnjom Anom Kraus, sa kojom je dobio trinaestoro dece. Zbog Vukovih čestih putovanja, Ana je uglavnom decu odgajala sama.
Od trinaestoro Vukove dece većina je umrla kao odojčad ili još nedorasla za školu. Tokom svojih čestih i dugih putovanja Vuk je pisao u više navrata Ani kako bi bilo dobro da porodica dođe za njim u Srbiju.
Jedan Vukov biograf izračunao je da je Vuk čak 11 godina bio odvojen od porodice. Tako se o deci uglavnom starala Ana. Koliko je Ani bilo teško i koliko nije želela da živi sa Vukom u Srbiji, govori i sačuvana prepiska između Ane i Vuka, naročito ona iz 1830. i 1831. godine.
U to vreme Karadžići su se privremeno preselili u Zemun. Trebalo je da se presele u Beograd, u kome se Vuk zatekao na nekom dužem zadatku, ali Ana nikako nije želela da napusti austrijsku okupacionu zonu i stupi na tlo mlade srpske Kneževine. Zato je Vuk stanovao u Beogradu, a Ana sa decom u Zemunu. Vuk je, s vremena na vreme, nagovarao Anu da pređe reku. Ona ga je odbila sledećim rečima:
"Po mom mišljenju, bolje je da odustanemo od našeg puta za Beograd ako je to skopčano s raznim neprilikama i poteškoćama. Novca nemam više mnogo i neću imati dovoljno do kraja septembra. No ne pitaj me gde sam tako mnogo potrošila. Ako ne veruješ meni, bolje se raspitaj kod drugih ljudi kako je sve skupo u Zemunu i čovek ne može ni da dobije šta hoće i šta želi…"
Ovo je deo Aninog pisma od 18. avgusta 1830. godine. Kao i sva druga njena pisma objavljena u sabranim delima Vuka Karadžića, znatno je izmenjeno i ispravljeno. U originalu, svako Anino pismo čini jedna rečenica, bez ijednog znaka interpunkcije. Jezik je nestandardan, sa mnogo pogrešaka, tako da su prevodioci imali težak posao.
Anino mišljenje o Srbiji najpotpunije je izraženo u pismu od 12. marta 1831. godine:
„Htela sam još juče da ti pišem, ali nisam mogla. Još na putu iz kontumaca došlo mi je da zaplačem, a kada sam stigla kući izbio je moj bol, gorko sam plakala, te sam već mislila kako ću se ugušiti u suzama. Počela je da me trese jaka groznica i bila sam primorana da legnem u krevet. Teško mi je kad pomislim da treba sa svojom jadnom decom da živim sa one strane; više volim da me smrviš skupa sa ovim plodom koji nosim pod srce; zgazi me nogama kao crva koji zna samo da se grči ali ne može da pomogne sebi! Znam da će se tvoj bes na meni iskaliti, jer ne mogu da ispunim tvoju želju, ali ne mogu samu sebe prisiliti, stoga ti kažem da mi se osvetiš ako misliš da sam zaslužila. Iz tvojih ruku smrt mi neće biti teška…
Gajio si uvek preveliku ljubav prema svojoj otadžbini. I ja volim tvoju otadžbinu, jer volim tebe. Ali možeš i sam uvideti da ja u tvojoj otadžbini ne mogu da živim, naročito pod današnjim okolnostima, među ljudima koji govore drugim jezikom, imaju druge navike, običaje i veru…
Moje se srce neće smiriti dok mi ne obećaš da me nećeš voditi u Tursku, čak i kad bi me tamo i knjeginjom načinio. Više volim da budem ovde, makar i među poslednjim ženama. Za sada jedino želim da krenem tebi na nekoliko meseci, radi dogovora o mnogim stvarima, ali te zaklinjem našom ljubavlju i vernošću, da mi u vreme mog porođaja dozvoliš da se vratim…“
Posle ovoga, Vuk je odustao od nagovaranja, pa se prepiska vratila ustaljenim tokovima, sa novcem kao glavnom temom.
Iako je veći deo svog života proveo u Beču, Vuk Karadžić je u Beogradu ostavio značajan trag. Na mesto gradonačelnika došao je 29. marta 1831. godine kada je knez Miloš “sojedinio” Magistrat beogradski sa Sudom beogradskim i imenovao ga za predsednika te institucije što je, u stvari, bio prvi čovek prestonice s platom od 1.200 forinti srebra.. U Beogradskom magistratu Vuk je morao da rešava različite upravne i sudske sporove, kao što se vidi iz njegovih zapisa u sudskim protokolima.
Osim sporova građansko-pravne prirode, rešavana su i razna krivična dela: krađa, siledžijstvo, ubistva… Ipak, na položaju gradonačelnika Beograda Vuk je ostao oko godinu dana. Posle svog kratkog iskustva na mestu gradonačelnika koje mu se očigledno nije dopalo, u pismu Dimitriju Davidoviću napisao je ovako:
- Za prezidenta Magistrata nahije i varoši Beogradske može se naći gotovo u svakom selu čovek, koji će, u današnje vreme, sve one poslove svršavati, kao i ja, a ja, živeći po svojoj volji, mogao bi što raditi, što svaki ne može - preneo je National Geographic svojevremeno Vukove reči.
Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru.
Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan.
Vuk Karadžić je umro 7. februara 1864. u Beču gde je i prvobitno sahranjen, a potom su njegovi posmrtni ostaci 12. oktobra 1897. preneti u domovinu. Na sadašnjem grobu Vuka Karadžića stoji datum - 30. 9. 1897. zbog razlike između starog i novog kalendara.
O njegov smrti malo se zna, a prema nekim podacima umro je od meningitisa, odnosno zapaljenja mozga.
Kada je doktor Eugen Braun, lični lekar porodice Vuka S. Karadžića, konstatovao prestanak svih telesnih funkcija, to jest, smrt Vuka S. Karadžića, skoro da je bila ponoć.
Doktor Eugen Braun duboko se naklonio i iskazao svoja saosećanja u bolu Vukovoj supruzi Ani Kraus. Zbilo se to nekoliko časova nakon smrti bolesnog Vuka, čije je telo u francuskom ležaju "loarje" ležalo ohlađeno i pomalo ukrućeno već nekoliko časova. Vuk je na sebi imao sivo-prugaste pantalone, belu košulju od praške vunene čoje i preko nje starinski prsluk narodne nošnje, takođe od čoje, piše portalibris.rs.
Vuk S. Karadžić preminuo je tačno u jedanaest časova i trideset minuta uveče, 7. februara 1864. godine. Kao čovek u poznim godinama, Vuk je u sebi nosio mnogo bolesti, ali se danas pouzdano tvrdi da je umro od meningitisa, ili – zapaljenja mozga.
Međutim, Vuk (prema kasnijem prisećanju njegove žene Ane Kraus i ćerke Mine) nije imao nijedan simptom ove bolesti: nije ga bolela glava, niti ga je mučio vrat, nije mu se "vrtelo" u glavi, niti je gubio svest u toku bolesti u zadnjih sedam meseci bolovanja. Jedinu bolest koju je imao, bila je "isušena leva noga", kako je Vuk često govorio za paralizu leve potkolenice, koju je zadobio od povrede kada je 1816. pao s konja i povredio se, ali ona ga nije mučila u toku bolesti.
Vukov sin Dimitrije sećao se kasnije da je 1897, kada su Vukovi posmrtni ostaci preneti iz Beča u Beograd i sahranjeni u porti Saborne crkve, "bio zaprepašćen koliko je Vukov kovčeg lak, kao da je bio prazan".
To su izjavila i ostala trojica grobara koji su zajedno sa Vukovim sinom Dimitrijem prenosili Vukov kovčeg iz Beča u Beograd, austrijske vlasti, kao i srpske, na molbu Vukovog sina Dimitrija, nisu dozvolile otvaranje kovčega i prenošenje Vukovih zemnih ostataka u novi, metalni kovčeg.
O njegovoj smrti imamo dva verodostojna zapisa. Prvi je zapisao Aleksandar Sandić (1836 - 1908), koji je jedno vreme bio i lični Vukov sekretar, a drugi je zapisala njegova ćerka Mina, koju je od milošti zvao Soko.
Sandić je napisao veliki broj članaka o Vuku. Posebno je često opisivao Vukovu smrt, najopširnije u tekstu koji su objavili Golub Dobrašinović i Borivoje Marinković u knjizi "Susreti s Vukom".
U članku „Smrt Vukova“ Sandić je zapisao:
„Do pred podne onog dana kada će umreti, kazivao je, po svom običaju, nešto u pero svom pisaru i čitaču Tirolu — dok mu u posetu ne dođe slavni lekar, profesor dr Škoda. Raspita se kako mu je, pregleda ga i naredi da se starac mane posla. Neka nešto prezalogaji, pa neka prilegne da se odmori... Starina Vuk posluša lekara. U postelji zaspa – što 'no kažu – kao okupan.
Oko četiri sata predveče trgnu se iz sna, ožedneo. — Mina, sokole (tako je od milošte zvao svoju ćerku Vilhelminu), da mi je sad da se napijem vode sa 'Korita Ivanbegovih', čini mi se da bih odmah ozdravio! — MIna mu donese čašu vode. Ispi je u slast. Pogleda po sobi; zastade pogledom na krasnim javorovim guslama iznad svoje postelje, s pročelom o zidu. Klonu glavom na uzglavlje i, pomisliš, zaspa – a ne, izdahnuo je. Tako se lako starac rastao s dušom...
U zaostavštini austrijskog književnika Ludviga Augusta Frankla (1810–1893), koji je vodio dosta živu prepisku s Minom Karadžić-Vukomanović, čuva se jedna Minina zabeleška o Vukovoj smrti.
Vuk je, prema Mininom kazivanju, umro 7. februara (po novom kalendaru) u 4 sata posle podne. Toga dana bio je silno žedan. Imao je temperaturu. Buncao je i stalno tražio da jede krastavce iz svog brdovitog zavičaja — Tršića. Imao je velike bolove. „Traje li još uvek isto? Neće nikada proći“, bile su Vukove reči.
Mina je neprestano bila uz svog oca. Vuk ju je zvao svojim "sokolom", jer je stalno obletala oko njega, budno motreći na svaki njegov pokret. Na samrti, obratio joj se rečima: „Stalno slušam kako oko mene udaraš svojim krilima.“
U postelji je proveo samo jedan dan. Prema Mininom zapisu, i tada je želeo da nastavi s radom – zatražio je rukopise da ispravlja.
„Sutra me nećete u njemu (krevetu prim.aut.) zadržati“, rekao je.
Uprkos tome što je umirao, govorio je odlučno: „Žuri mi se! Što se zimi ne svrši – nikad se to neće uraditi. U proleće moram ponovo da putujem.“
Vuk Stefanović Karadžić sa suprugom Anom imao je trinaestoro dece, a od njegovih naslednika samo dvoje je nadživelo roditelje - Dimitrije i Mina. A svojevremeno je objavljena interesantna priča o poslednjem potomku Vuka Karadžića.
Naime, Dimitrije se nikada nije ženio, ali prema zapisima njegovih savremenika u Rusiji imao vanbračnog sina. Nakon neuspešne činovničke karijere u Kneževini Srbiji, gde je zbog alkohola i dugova izgubio službu i redovna primanja, Vukov sin se 1866. godine obreo u Petrogradu gde je na osnovu završene vojne akademije stekao oficirski čin.
U Srbiju se ponovo vratio 1876. godine gde u sastavu odreda ruskih dobrovoljaca učestvovao u srpsko-turskim ratovima 1876-1878. godine. Nakon toga ponovo se vratio u Rusiju, gde je i umro od tuberkuloze 21.novembra 1883. godine.
Ime vanbračne supruge sa kojom je dobio dete nije poznato, ali je jedna porodica brižno negovala svest i uspomenu na poreklo od Vuka Karadžića.
U srpskoj javnosti tek vek kasnije saznalo se da je ruski pesnik i prevodilac Nikolaj Vladimirovič Stefanovič (1912 -1979) čukununuk znamenitog srpskog reformatora.
„Nikolaj Stefanovič dobro je poznavao jezike naroda Jugoslavije jer je njegov otac (Vladimir Mitrofanovič Stefanovič) bio Srbin“, zabeležio je Jefgenij Danilov u pesnikovoj biografiji. Za života nije objavljivao svoje pesme, ali je posthumno u Rusiji objavljeno nekoliko knjiga njegove poezije, poslednja „Poezija i pesme“ na stogodišnjicu pesnikovog rođenja, 2012. godine.
Nikolaj je rođen 1912. godine u Varšavi, ali su se ubrzo po njegovom rođenju, roditelji Vladimir Mitrofanovič Stefanovič (preminuo 1916. godine) i Olga Petrovna (preminula 1947. godine) preselili u Rusiju. Tamo je Nikolaj Stefanovič proveo ceo svoj život, zavolevši ruski jezik i rusku kulturu. Prema mišljenjima književnih kritičara njegova poezija odražava sve oblike slovenske duše, njene nade, čiste porive i traganje za pravom verom. Možda je na sve to uticalo njegovo srpsko poreklo, odnosno krvna povezanost sa čuvenim srpskim književnikom Vukom Karadžićem.
Nikolaj Stefanovič bio je višestruko talentovana ličnost: diplomirao je književnost i glumu, a bio je poštovan i kao odličan pijanista. Njegovu svestranu karijeru duboko je poremetio Veliki otadžbinski rat (1941-1945).
U trenutku nemačkog napada na Sovjetski Savez, Nikolaj je bio glumac pozorišta Vahtangov, a na dan kada je bomba pala na ovu zgradu, zadesio se među nekolicinom živih zakopanih ispod ruševina. Kolege i drugovi umirali su u mukama, gušeći se jedan po jedan pred njegovim očima, ali smrt ovoga puta nije uspela da ga stigne - živ je izvučen ispod ruševina.
Vreme nije uspelo da zaleči trag ovog susreta sa smrću. Rat je promenio njegovu dušu, lišio ga lakog sagledavanja životnih radosti, ali, na sreću, nije mogao da uništi talenat, visoki talenat jednog pesnika.
Uvidevši ovu svoju nesreću, on je svoje misli i svu nadu okrenuo Bogu. Ali čak i kao duboko pravoslavna osoba, ponekad je padao u očajanje, gotovo neverje. Obožavao je prirodu kao delo Boga, opevao je ženstvenost kao ovaploćenje Bogorodice.
Nikolaj Vladimirovič Stefanovič umro je 14. aprila 1979. godine, u Moskvi. Da li je imao potomaka nije poznato, pa je moguće da je on bio poslednji potomak Vuka Stefanovića Karadžića.
