Komšija je 15 godina ostavljao namirnice ispred mojih vrata: Kad je urmo, ušla sam u njegov stan i zanemela od šoka kad sam videla šta je čuvao u staroj kutiji

Godinama je Katjerina živela tiho, gotovo neprimetno. Njena svakodnevica bila je jednostavna — šetnja do prodavnice, topla supa za večeru, poneki pozdrav na stepeništu. Ipak, jedan detalj u njenom životu bio je neobičan: komšija iz susednog stana, Pavel Grigorijevič, koji joj je, bez reči, ostavljao namirnice ispred vrata. Mleko, vekna hleba, ponekad kiselkasti kefir.

Pavel Grigorijevič je umro juče. Stojim na pragu njegovog stana. Vazduh miriše na prašinu i lekove, kao da je prostor ostao bez daha. Njegov nećak, Vadin — mladić u skupoj jakni, užurban i nezainteresovan — gura mi ključeve u ruku.

"Vi ste komšinica, zar ne? Ujak vas je pominjao. Pogledajte da li vam nešto treba za uspomenu. Sutra sve izbacuju."

Ključevi su hladni, teški. On silazi niz stepenice, ne čekajući odgovor. Znam da je slagao. Pavel Grigorijevič nikada me nije pominjao. On, zapravo, nikada nije govorio.

Godine tišine i malih gestova

Petnaest godina, svako jutro ili veče, ispred mojih vrata stajao bi paket: mleko, vekna hleba, nekad jabuka. Ako bi me video s torbama, samo bi ih preuzeo i doneo do mog praga. Klimnula bih glavom i tiho rekla: "Hvala." Nikada nije uzvratio. To su bili svi naši razgovori.

Stan je bio sumoran, kao i njegov vlasnik. Zidovi sivi, tapete izbledeli. U hodniku jedna soba zaključana. "Skladište", promrmljao je jednom davno.

Otključavam. Škripa. Svetlo treperi. I tada mi zastaje dah.

Zidovi od fotografija

Zidovi, od poda do plafona, prekriveni su fotografijama — mojim fotografijama.
Ja, na klupi ispred ulaza. Ja, s kesama iz prodavnice. Ja, na prozoru, pijem čaj.
Stotine lica. Godine mog života — ukradene. Fotografije snimljene iz senke, s balkona, kroz pukotinu vrata.

U vazduhu se oseća foto-papir, jeftin lepak… i moj stari parfem „Climat“, koji nisam koristila godinama. Gledam u svoj život, razapet po zidovima.

Vadinova ravnodušnost

Vadin se vraća, zvižduće, ne shvatajući težinu onoga što vidi. "Arhiva", kaže podrugljivo. "I to dobra. Štampao na kvalitetnom papiru." Podiže jednu fotografiju i trga je. Ja ne mogu da dišem. Njemu je to smeće, a meni — moje lice, moj život.

Noć bez sna

Te noći nisam spavala. Sedela sam u kuhinji sa spuštenim zavesama. Svaka stvar u mom stanu delovala je oskvravljeno. Svaki predmet imao je pogled. Njegov pogled.

Dotakla sam dovratnik, prozorsku dasku, pokušavala da pronađem tragove. Shvatila sam — nisam bila predmet njegove brige. Bila sam predmet njegovog posedovanja. Njegov eksponat.

Sutradan mi Vadin donosi kutiju. "Nađeno u ormaru. Piše – ‘Katinjo’. Valjda je tvoje."
Unutra — moj izgubljeni šal, minđuša, dugmad, stara šnala. Nije me samo posmatrao. Skupljao je delove mog života. Ukradene tragove.

Tada sam znala: moram sve da uništim.

Zidovi koji dišu

Vraćam se u njegov stan. U "svoju" sobu. Skinula sam fotografije, trgala ih noktima, sekla ih. Zidovi su krvarili komadima tapeta. Ispod jedne slike — niša. Dve sveske. Njegov rukopis.
"8:14 — izašla u sivoj jakni. 8:20 — vratila se. Zaboravila ključeve. Ocena 3/5." Svaka moja kretnja, zabeležena. Moja tuga, moja ćutnja, sve ocenjene.

To nije bila strast. To je bila bolest. Naučno praćenje mog života.

Obračun

Vadin me zatiče na podu među pocepanim slikama. "Šta to radiš? Uništavaš stan!"
Pružam mu sveske. "Ako hoćeš da prodaješ, prodaj čist stan. Inače ću svima reći ko je ovde živeo." Pohlepni pogled popušta. Daje mi sat vremena.

Sama sam. I znam šta moram.

Oslobođenje

Sakupila sam fotografije, sveske, kutiju. Ispraznila ih u kontejner.
Jedna šibica. Plamen se razbuktao, gutajući moj lik, moje godine, moj zatvor.
To nije bila osveta. To je bilo očišćenje. Dok su poslednji komadi pepela leteli, shvatila sam — on je stvarno mrtav.

Mlad par se uselio u njegov stan. Čujem dete, muziku, smeh. Zvuke života koji se vraća u zgradu. Moja sestra Svetlana me pita: "Kako možeš da ostaneš ovde?"

Smejem se. "Ovo je moj stan. Ne njegov. Petnaest godina je gledao, ali sada više ne gleda."

Zavese su otvorene. Sunce ulazi slobodno.

Poslednji čin

Zamenila sam špijunku. Ne da se sakrijem — već da i ja mogu da gledam.
Po prvi put posle mnogo godina, otišla sam sama u prodavnicu. Kupila mleko, kefu, nosila kese na peti sprat. Bile su teške. Samo teške. Ne simbol, ne milostinja. Samo torbe.

Sela sam u kuhinji, otvorila zavese i pustila svetlost.

Posmatrač je nestao. Ostao je samo svet. A ja, u svom stanu, sa šoljom u ruci, posle petnaest godina — ponovo sam živela.