Nova studija Univerziteta u Virdžiniji otkriva da medicinski sistem širom sveta izneveruje milione ljudi koji su doživeli iskustva bliske smrti, ostavljajući ih izolovanim, zbunjenim i suočenim sa osećajem da im je stvarnost "uništena". Iskustva bliske smrti su transformativni događaji koji se javljaju tokom teških medicinskih kriza, na primer, srčanog zastoja, nesvestice ili kliničke smrti, prenosi "Dejli mejl".
Ljudi koji ih dožive često opisuju niz sličnih pojava:
- osećaj izlaska iz tela
- dubok mir i svetlost
- susrete sa duhovnim bićima
- ponovni pregled sopstvenog života
- ili osećaj boravka u drugom "carstvu"
Međutim, nakon povratka u stvarnost, mnogi od njih suočavaju se sa tzv. problemima ponovnog ulaska. Teško se prilagođavaju svakodnevnom životu, osećaju tugu i gubitak za onim što opisuju kao "dom", a neretko razvijaju depresiju, teskobu ili osećaj besmisla.
Prema studiji, oko 10 odsto Amerikanaca (oko 34 miliona ljudi) prijavilo je da je doživelo iskustvo bliske smrti. Ipak, istraživači upozoravaju na "kritičan nedostatak stručne podrške" za te osobe. Većina ispitanika pokušala je da razgovara sa lekarima ili terapeutima, ali su umesto razumevanja često naišli na skepticizam i nerazumevanje. Zbog toga se mnogi okreću onlajn zajednicama i neformalnim grupama podrške, gde napokon pronalaze ljude koji veruju njihovim iskustvima.
Dr Marijeta Pehlivanova, glavna autorka studije i profesorka psihijatrije na Univerzitetu Virdžinija, objašnjava: "Neće svaka osoba koja ima iskustvo bliske smrti imati probleme, ali što je iskustvo intenzivnije, to više transformiše život pojedinca. Mnogi ga pamte kao nešto stvarnije od samog života, i decenijama kasnije prisećaju ga se kao da se dogodilo juče." Istraživanje je takođe pokazalo da 10 do 20 odsto iskustava bliske smrti može biti uznemirujuće, praćeno osećajem panike, bespomoćnosti ili "zaglavljenosti" između dva sveta.
Od 167 ispitanika, 64 odsto je potražilo neku vrstu pomoći, dok 36 odsto nikada nije zatražilo podršku. Razlozi se dele u dve grupe. Jedni su bili dovoljno emocionalno otporni da sami integrišu iskustvo. Drugi su se bojali osude i etiketiranja kao "ludih" od strane lekara, porodice ili društva. Mnogi su izrazili razočaranje što tradicionalne terapije ne razumeju razmere njihovih iskustava, pa su se osećali još usamljenije.
Kako pomoći osobama koje su to doživele
Dr Pehlivanova naglašava da je prvi i najvažniji korak jednostavno slušati bez osuđivanja. "Ne pokušavajte da opovrgnete ili objasnite iskustvo, nego stvorite siguran prostor u kojem se osoba može otvoriti i biti shvaćena." Kao izuzetno korisne pokazale su se organizacije poput Međunarodnog udruženja za studije bliske smrti (IANDS), koje okupljaju ljude sa istim iskustvima i pružaju osećaj zajedništva i razumevanja.
Kad život nakon smrti promeni život pre smrti
Priče ispitanika svedoče o dubokim promenama. Na primer, Brijana, dvadesetpetogodišnjakinja kojoj je srce stalo na osam minuta, izjavila je da joj je iskustvo "izbrisalo strah od smrti" i "vratilo svrhu životu". Slično, Pegi Robinson, koja je doživela iskustvo bliske smrti, opisuje kako je "na nebu molila Boga da je vrati njenoj deci". Danas kaže: "Ne postoji nešto poput umiranja. Niko od nas nikada nije sam."
Ova studija otvara važno pitanje: jesmo li kao društvo spremni da priznamo i razumemo ono što nauka tek počinje da istražuje? Za milione ljudi koji su "se vratili s ivice smrti", razumevanje i podrška mogu značiti razliku između isceljenja i trajne izolacije.
Stil/Večernji list
