Doktor Rejmond Mudi , ugledni američki psihijatar i filosof, poznat po popularizaciji termina "iskustvo bliske smrti", tvrdi da je bio svedok nečeg još zapanjujućeg - zajedničkog iskustva smrti, doživljenog sa svojom porodicom na samrti njihove majke.
Nakon kasne dijagnoze Hodžkinovog limfoma, lekari su njegovoj majci dali manje od dve nedelje života, rekavši da je bolest previše uznapredovala da bi hemoterapija pomogla. Porodica se okupila u Mejkonu, u američkoj saveznoj državi Džordžija, kako bi se oprostila.
"Mama je bila stub naše porodice, a sada smo mi morali da budemo njen stub", piše psihijatar Mudi u svojoj novoj knjizi "Dokaz života posle života".
U poslednjim trenucima njenog života, šest članova porodice, deca i njihovi partneri, držali su se za ruke oko njenog kreveta. I tada se desilo nešto potpuno neočekivano.
"Odjednom se prostorija promenila", piše Mudi . "Za mene je dobila oblik peščanog sata. Četvoro od nas šestoro imali su osećaj kao da se podižemo u staklenom liftu. Osetio sam snažno povlačenje naviše, kao i još dvoje prisutnih."
Neki članovi porodice tvrde da su videli svog pokojnog oca, koji je preminuo godinu i po ranije, kako stoji na kraju kreveta: "Videli smo ga jasno, kao da stoji pred nama od krvi i mesa."
Svi prisutni su opisali prostoriju kao "meku i nejasnu, sa svetlom koje podseća na osvetljenje bazena noću."
Mudijev zet, metodistički sveštenik, rekao je: "Imao sam osećaj da sam napustio fizičko telo i da sam prešao na drugu ravan sa njom. To je bilo nešto što nikada ranije nisam doživeo."
Nakon što je Mudijeva majka preminula, članovi porodice su razmenili svoja zapažanja i zaključili da su bar delimično ispratili svoju majku na njenom putu ka raju. Umesto tuge, osetili su ogromnu radost.
"Tog dana, tuga je napustila sobu, a zamenila ju je neopisiva sreća", piše Mudi .
Iako je odrastao bez religijskog vaspitanja i nekada smatrao priče o životu posle smrti smešnima, Mudijeva višedecenijska istraživanja hiljada slučajeva ljudi koji su imali iskustva bliske smrti promenila su mu mišljenje.
Svekrva pozvala njenog muža
On naglašava da iskustva bliske smrti nisu dovoljan dokaz posleživota, jer su subjektivna. Međutim, zajednička iskustva smrti (SDE – "shared death experiences") mogu predstavljati objektivniji dokaz – jer ih doživljava više ljudi istovremeno, često bez prethodne pripreme ili sugestije.
"Najčešći opisi su: prostorija se ispuni svetlošću, pojavljuju se preminuli rođaci, a neki ljudi tvrde da napuštaju telo i prate umiruću osobu u zagrobni svet", objašnjava Mudi .
Jedna od upečatljivijih priča iz njegove knjige dolazi od žene koju naziva Betsi, koja je u isto vreme brinula o svom dementnom mužu i njegovoj umirućoj majci. Jedne večeri, dok je bila pored kreveta svoje svekrve, Betsi se našla u tunelu. Na drugom kraju stajala je mlada verzija svekrve i pozivala je rečima: "Hajde, ovde je divno."
Betsi je odbila da pođe, jer je morala da se brine o mužu. Tada je shvatila da svekrva nije pozivala nju – već svog sina Boba, koji je stajao iza Betsi, takođe mladolik i zdrav, nasmejan, gledajući svoju majku.
Ubrzo se tunel zatvorio, a svekrva je preminula. Mesec dana kasnije, Bob je umro od respiratorne infekcije.
Rejmond Mudi je isprva mislio da se ovakve pojave dešavaju samo među veoma bliskim osobama, poput majki koje gube decu. Ali sve češće mu se javljaju lekari, medicinske sestre i osobe koje nisu bile emotivno vezane za preminule, a koji su prijavili da su videli svetlosne aure, oblike koji izlaze iz tela, pa čak i "reviju života" preminulog.
Čuli su "nebesku muziku"
Louiza Mej Olkot, autorka romana "Male žene", zapisala je u svom dnevniku smrt svoje sestre Elizabet: "Nekoliko trenutaka nakon poslednjeg daha, majka i ja smo videle laganu izmaglicu kako izlazi iz tela i nestaje. Majka je potvrdila da je videla isto. Doktor Dži je rekao da je to život koji se vidi kako napušta telo.“
U još jednoj zabeleženoj priči, petoro ljudi prisustvovalo je smrti nemačkog pisca Johana Volfganga fon Getea i čulo "nebesku muziku u obliku kugli" – tonove koje niko nije mogao da objasni niti locira. U drugom slučaju, gluvonema osoba čula je muziku na samrti, kao i svi prisutni – privremeni oporavak čula, sličan tome kada slepe osobe prijave da vide tokom iskustva bliske smrti.
Kritičari tvrde da su ovakve pojave posledica stresa, iluzija ili umne konfuzije, ali Mudi ističe: "Teško je ignorisati kada više osoba doživi potpuno isto u istom trenutku. To ne može biti samo halucinacija."
Na pitanje može li neko svesno izazvati zajedničko iskustvo smrti, Mudi priznaje da takvi trenuci ne mogu da se planiraju: 2Ako neko to pokuša da odglumi, pojaviće se samosvest i efekat će biti izgubljen. Mora da bude spontano. Zajednička iskustva smrti pokazuju da svest nije samo hemijska reakcija u mozgu. To je nešto više, nešto duhovno", zaključuje doktor Mudi.
*Sve navedeno i dalje nema snažnog uporišta u naučnom istraživanju
Stil/Žena
