Godine 1920. američki psiholozi odlučili su da provere da li se kod čoveka može od nule stvoriti strah od bilo kog objekta. Za to su odabrali ispitanika, devetomesečnog dečaka, danas poznatog kao mali Albert.
Naučnici su mu pokazivali bezopasne životinje i predmete, ali su svaki put to pratili neprijatnom, glasnom bukom. Šta se potom dogodilo i kakva je bila reakcija naučne zajednice na ovaj surovi eksperiment?
Eksperiment "Mali Albert"
Eksperiment "Mali Albert" sproveden je 1920. godine u bolnici Univerziteta Džons Hopkins. Autori su bili psiholog Džon Votson i njegova asistentkinja Rozali Rejner, koja mu je kasnije postala supruga.
Za ispitanika su izabrali snažnu i mirnu bebu koja se u dokumentima vodi pod pseudonimom Albert. Istraživači su želeli da provere može li se kod deteta veštački stvoriti strah od potpuno bezopasnog objekta ako se njegovo pojavljivanje poveže s neprijatnim podražajem, odnosno glasnim metalnim zvukom.
Kako je tekao eksperimen?
Isprva su Albertu pokazivali različite životinje i predmete: belog pacova, zeca, psa, majmuna, čak i masku Deda Mraza. Dete je reagovalo mirno, bez ikakvog straha. Posebno su proverili njegovu reakciju na buku. Udarac u metalnu šipku izazivao je da se trgne i zaplače.
Na toj osnovi je i izgrađena procedura: puštali bi pacova prema detetu, a u tom trenutku bi iza njegovih leđa odjeknuo udarac šipkom. Već posle nekoliko ponavljanja beba je počela da se boji pacova i bez zvuka.
Da li je strah ostao?
Posle nekoliko dana pokazalo se da se strah širi i na druge objekte slične pacovu po obliku ili teksturi. Dete je plakalo na zeca, psa, bundu i čak bradatu masku. Međutim, na poznate igračke, poput drvenih kockica, reakcija se nije prenosila.
Votson i Rejner nastavili su posmatranja i otkrili da se stvoreni strah nije sam od sebe povukao ni posle mesec dana. Nažalost, nisu stigli da pokušaju da dete odviknu od ove reakcije jer je ubrzo odvedeno iz klinike.
Rezultati eksperimenta
Dobijeni rezultati izazvali su senzaciju: ispostavilo se da se emocije mogu formirati gotovo isto kao uslovni refleksi kod životinja. Eksperiment "Mali Albert" brzo je ušao u sve udžbenike psihologije i postao simbol ranog bihejviorizma. On je jasno pokazao da ljudska osećanja mogu biti rezultat učenja i asocijacija, a ne samo urođenih mehanizama.
Bihejviorizam je pravac u psihologiji koji proučava ponašanje ljudi i životinja, smatrajući ga rezultatom učenja i reakcije na spoljašnje podsticaje.
Kritika eksperimenta
Vremenom je eksperiment naišao na žestoke kritike. Najpre, metodološki je bio slab: samo jedno dete, bez kontrolne grupe i strogih merenja. Drugo, po savremenim standardima ovakvo istraživanje je očigledno kršenje etike. Niko nije tražio saglasnost roditelja u formi koja se danas podrazumeva, a detetu je namerno izazivan snažan stres, bez pokušaja da se uklone posledice. Danas ovakav eksperiment nikada ne bi dobio odobrenje etičkog komiteta.
Ko je zapravo bio mali Albert?
Dodatnu misteriju unelo je pitanje identiteta malog Alberta. Godine 2009. istraživači su pretpostavili da je to bio dečak po imenu Daglas Merit, koji je bolovao od hidrocefalusa i umro u ranom detinjstvu.
Kasnije se pojavila verzija da se iza tog imena krio Vilijam Albert Bardžer, koji je bolje odgovarao po opisu i uzrastu.
Konačan odgovor još nije pronađen i identitet Alberta ostaje nerazjašnjen.
Jedno je ipak jasno: ovaj eksperiment postao je prelomna tačka u istoriji psihologije i istovremeno strašan podsetnik zašto su stroga etička pravila u nauci neophodna, piše portal "Dzen".
(Pažnja, nekim ljudima može delovati uznemirujuće)
U nastavku pogledajte kako je izgledao eksperiment "Mali Albert":
