Kakav brak su imali Cvijetin Mijatović, predsednik Predsedništva SFRJ i Mira Stupica: Obe njegove ćerke su preminule iste godine, u cvetu mladosti

Još u osnovnoj školi sam se redovno pridruživao aktivnim organizacijama vezanim za prirodu, kao što su „Mladi gorštaci“, planinari ili izviđači. Na jednom od pohoda na „Kadinu česmu“ udaljenu desetak kilometara, neposredno pre nego što smo krenuli, prišao nam je Mihajlo, službenik opštinskog komiteta, objavljujući da će nam se drug Majo pridružiti negde usput.

Brzo sam zakopčao sva dugmad na svojoj maslinastoj vojničkoj košulji dva broja većoj, privezao neudobnu torbu na leđa i prilagodio korake zadatoj udaljenosti od dva metra od osobe ispred mene. Tišina je pala nad šumom. Mereći korake, diskretno sam pokušavao da nešto vidim istežući vrat na jednu, pa na drugu stranu ispred kolone, ni sam ne znajući šta tražim. Tada se, na zabačenoj raskrsnici gde su se spajali putevi sa duboko usečenim kanalima od volovske zaprege, pojavio Lend Rover sa velikim belim slovima „Milicija“. Nekoliko koraka dalje, u hladu opuštenih grana bukve i javora, stajala je grupa od tri doterana milicionera i još četvorica muškaraca srednjih godina, među kojima sam pokušao da prepoznam narodnog heroja Cvijetina Mijatovića Maju.

- Grupna pauza!

- Mirno!

Nakon nekoliko koraka, naš vodič se mirno zaustavio i počeo povišenim glasom da iznosi već pripremljeni izveštaj:

- Druže Majo, grupa od 25 planinara iz planinarskog društva...

Ali ga je prekinuo, rukovao se sa njim, a zatim se obratio celoj koloni, pitajući da li smo umorni i predlažući pauzu pre nego što krenemo dalje. Dok su sve oči bile uprte u poznatog nacionalnog heroja, niko nije pomislio da sedne i on je nasumično prilazio nekima od nas postavljajući uobičajena pitanja - verovatno da bi razbio našu vidljivu nervozu.

Zato mi je prišao, stavio ruku na rame i pitao da li sam najmlađi u ovoj grupi? Po dobro zapamćenom protokolu, rekao sam mu jasno i glasno svoje ime i prezime, a zatim da sam najmlađi.

Namrštio je obrve iza svojih masivnih naočara, ne skidajući ruku sa mog ramena, pitajući da li su moji Simikići iz Labučke?

Potvrdio sam, a on je nastavio da priča o dedi Iliji, kako ga je dobro poznavao i da je bio jedan od prvih komunista u ovom kraju koga su ustaše obesile odmah četrdeset prvog na lipi u Loparama. Zatim je nastavio da priča, ne samo meni, već celoj grupi, o važnosti pravilnog obrazovanja socijalističke omladine, koja je bila najvažniji deo Komunističke partije Jugoslavije u pripremi i sprovođenju revolucije koja će zauvek ukloniti buržoaziju i dovesti proletarijat i radničku klasu na vlast.

Pričao je o tome kako se ista ta omladina i radnička klasa neće zaustaviti dok ne donesu slobodu celom svetu od klasnih neprijatelja i hegemona, koristeći neke nerazumljive reči na koje ću naići, godinama kasnije, na temu marksizma.

Nikada mi nije bila bliska ideologija kojoj je pripadao Cvijetin Mijatović Majo, ali sam ga poštovao zbog priča koje su ga pratile, u kojima se hvali da pomaže ljudima iz ovog kraja, posebno oko upisa na univerzitet, preporuka za napredovanje na političkoj lestvici, i uspostavljanja kontakata između opštinskih čelnika i republičkih ili državnih resora. Bez sumnje, značajno je uticao na istoriju Lopara.

Pričalo se da je isključivo zahvaljujući njemu izgrađen hotel u Loparama, fabrika radijatora i motel u Vukosavcima. Često je dolazio u lov, odsedavao je u loparskim kafanama sa društvom koje je dovodio iz Beograda, uglavnom iz sveta politike, sporta i posebno glume. Tako su u Lopare došli: Bogićević, Dule Savić, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Bora Todorović i druge malo poznate ličnosti iz visokog društva.

Tragedija i brak sa Mirom Stupicom

Glumce su u Majov život uvele njegove dve žene, koje su i same bile glumice. Prva, Sibina, bila je šesnaest godina mlađa. Nikada je nisam video, ali su mi rekli da je lepa, tamnoputa, privlačna i temperamentna, kakve valjda samo Vlaškinje mogu biti.

Sa njom je dobio Mirjanu i Maju, ali i kartu za odabrani krug beogradskog pozorišta. Tako se zbližio sa velikim arhitektom i rediteljem, Slovencem Bojanom Stupicom, deleći sa njim svoju privrženost socijalističkim idejama i diskretnu naklonost prema ruskom, odnosno sovjetskom društvu.

Posle deset godina naizgled idiličnog braka, Sibina, šarmantna lepotica, zauvek će zaspati u saobraćajnoj nesreći iste godine, tačno mesec dana nakon Bojanove smrti, ostavljajući za sobom ćerke od 9 i 4 godine. Gubitak bliskih ljudi i porodičnog prijateljstva stvara bliskost između Mire Stupice i Cvijetina, koju će uskoro krunisati njen treći i njegov drugi brak. To će biti njihove najuspešnije godine: ona će osvajati nagrade na sceni, a on će vešto plivati uzvodno kroz mutne političke vrtloge umiruće države. Tako će se odmah posle Titove smrtiuzdići na mesto prvog čoveka Jugoslavije i postati predsednik predsedništva SFRJ.

Politički uspon Cvjetina Mijatovića

Bile su devedesete, Goran me je pozvao da mu pomognem oko nečega o čemu ne bi trebalo nikome da pričam i da će mi sve ispričati tokom putovanja koje će trajati najviše dva sata.

Sa radoznalošću smo krenuli ka Vukosavcima gde su nas sa lovačkim puškama čekali Milan Mitrović i Goranov otac Predrag Kovačević, koji se družio sa Cvijetinom Mijatovićem i koji mi je često pričao o njemu.

Ćutke, bez reči, polako smo hodali kroz zrelu, nepokošenu travu, iz koje su izletala jata uplašenih skakavaca, sve do divlje trešnje čije su se grane sa grozdovima malih crnih plodova spuštale na zemlju. Rekli su nam da čekamo tamo dok ne čujemo pucanj, a zatim da krenemo u pravcu iz kog je došao.

Tu mi je Goran šapnuo da njih dvojica treba da upucaju jelena, a mi da ga odnesemo Milanovoj kući. Malo je uzdahnuo, a zatim, sa upaljenom cigaretom, nastavio tihim glasom da je Majo u motelu sa porodicom i da će im on upucati jelena.

Lepljivim prstima brao sam ne baš slatke trešnje dok mi je Goran pričao da su obe Majine ćerke bolesne i da daje mnogo novca za njihovo lečenje, zbog čega je bio primoran da proda vikendicu u Trpnju i da je ostavio Predraga da proda lovačku pušku koju je car Selasije poklonio Titu, a koju je on poklonio Maju.

Šalio sam se da završim tužnu priču i rekao kako je carska puška koja je u Africi obarala besne slonove, nosoroge i razjarene lavove stigla u Lopare da juri nesrećne, gotovo pitome zečeve.

Mrak je padao malo ranije pod debelim granama divlje trešnje. Udaljio sam se nekoliko koraka da pronađem vidljiviju i plodniju granu, a onda je u dolini odjeknuo pucanj, razarajući mirno letnje veče. Brzo, gotovo trčeći, krenuli smo preko neobrađenih polja i zaraslih ograda, dok ih nismo ugledali desetak metara od šume. Ispred njih je ležao jelen, nepomičan, sa glavom neprirodno zabačenom unazad, vezanim nogama i malim rogovima. Na travi koja je ležala ispod njega bilo je nekoliko tragova krvi, dok nije bilo vidljivih rana. Samo su mu velike staklasto crne oči, okružene beličastim prstenom, svetlucale, stvarajući u meni neprijatnu mučninu. Činilo mi se da te bezopasne blage oči prate svaki moj pokret, postavljajući mi pitanje na koje ne mogu sebi dati odgovor. Grlo mi se steže i teško dišem, trudeći se da ne gledam u tom pravcu, ali bezuspešno. Neka nevidljiva sila je stalno okretala moj pogled ka njemu. 

Nije prošlo dugo, možda 3-4 dana, i Goran me je ponovo pozvao da odem u Vukasovce da uzmem novine i neke druge potrepštine za skrivenu porodicu. Na ulazu u motel, odmah pored recepcije, dočekao nas je Majo. Bez rukovanja, Goran mu je prvo pružio veliku papirnu kesu, a zatim nekoliko ilustrovanih i presavijenih dnevnih novina. Bila sam nekoliko koraka od njih i nisam baš čula šta mu je Majo tihim glasom rekao, ali Goran je klimnuo glavom, brzo se okrenuo i usput me pitao da li ću ostati tu dok se ne vrati. Sležem ramenima da pokažem ravnodušnost ili neodlučnost koju prekida Majo koji mi kaže da sednem i pokazuje na drvene ugaone klupe oko ogromnog kvadratnog belog mermernog stola. Obojica smo seli. Malo su lutali, on zbog svojih misli, a ja zbog svoje zbunjenosti što, pa, sedim sa predsednikom države. Dve devojke, otprilike mojih godina, polako su hodale prema ulaznim staklenim vratima, zaustavile se, pa se vratile istim putem, noge su im se teško vukle. Ne znajući šta da pitam predsednika, prekinuo sam zastrašujuću tišinu pitajući ga da li su to njegove ćerke?

- To je Maja sa svojom prijateljicom. Mira nije ovde.

Ponovo, posle kratkog odgovora, brujanje je pretilo da mi izazove neprijatnosti, pa sam ga pitao da li ima kudu ili zemlju gde je rođen.

- Nemam ništa ovde osim grobova svojih drugova, gde ću jednog dana biti sahranjen, odgovorio je, pokazujući rukom prema spomeniku okruženom partizanskim grobovima 200 metara niže.

- I grobovi mog oca, koga sam veoma poštovao..., nastavljajući da priča svoju priču.

- Naša kuća je bila oko 2 kilometra od Lopara ovako prema Vukosavcima, i pošto je moj otac bio kolar, to su dva zanata, stolarski i kovački, sagradio je radionicu, a zatim malu kuću dole ispod Lopara, pored puta, gde je sada skladište za građevinski materijal. Izgubio sam majku kada sam imao tri godine. Moj otac je bio strog, ali pravedan i uvek me je podržavao. Kasnije je išao da radi u rudnik iznad Lopara, pešačeći šest kilometara svakog jutra do rudnika i nazad. Uveče bi se vraćao umoran, vadio izbledeli aluminijumski deo i flašu vode iz ranca, a zatim bi nam spremao hleb i večeru, ostavljajući deo meni da jedem sledećeg dana, a drugi deo bi stavio u torbu da ponesem u rudnik.

Malo je zastao kao da se setio nečega davno izgubljenog. A onda je progovorio još tišim glasom:

- Život je bio težak. Veoma težak.

Zatim, napuštajući uspomene koje su ga još uvek bolele, nastavio je snažnijim i vedrijim glasom:

- U rudniku su postojale dobro organizovane sindikalne organizacije, pa su štrajkovi za prava radnika bili česti, o čemu mi je otac uvek pričao, kao i o socijalističkim idejama Vase Pelagića. Kada sam krenuo u Tuzlansku gimnaziju, postao sam aktivista socijalističkih organizacija. Posle srednje škole upisao sam filozofiju u Beogradu i sa trideset tri godine postao sam član komunističke partije…

Nisam bio zainteresovan za njegove rane komunističke aktivnosti, pa sam poput zaverenika u tajnosti čekao pravi trenutak da postavim još jedno pitanje koje bi promenilo temu i „da skrene vodu na moju vodenicu“.

- Bili ste ambasador u Sovjetskom Savezu, da li ste pre toga bili u Moskvi?

- Jesam. 1947. i 1951. godine.

- Pedeset prve, tokom sukoba sa Informbiroom?

- Jesam. Negde u jesen, Tito je dobio poziv od Staljina da dođe u nezvaničnu posetu, kakva se često dešavala između političkih lidera u to vreme. Dve godine nije bilo komunikacije između njih. To pismo je predstavio na partijskom sastanku gde smo zaključili da je Staljinova namera da ubije Tita i da on ne treba da ide u SSSR, a da umesto njega treba da idemo Veljko Mićunović i ja, tako da ako neko mora da strada, to ćemo biti mi. A nezvanične posete nemaju protokol. Po dolasku u Moskvu, saznali smo da idemo u Sibir, u grad Toboljsk, gde Staljin organizuje lov na irvase. Misao mi je odmah pala na pamet: lov, Sibir, pogodno mesto za likvidaciju.

Jednog jutra su nas odvezli na zborno mesto, postrojili petnaestak trojki i svakom od nas dodelili pozvanog oficira za pratnju i kočijaša za trojku. Dok smo hodali sa mladim, zdepastim poručnikom do naših sanki, oprostio sam se od Veljka, verujući da se to poslednji put vidimo.

Škripanje snega i vika vozača trojki razbili su idiličnu sliku mraznog jutra sa prvim narandžastim zracima koji su se strujali kroz borove razbacane po sibirskoj ravnici. Kočijaš, skriven iza bunde, kape i brkova, kratko nas je pozdravio, a zatim se okrenuo uznemirenim mermerno-belim konjima, smirujući ih nekim nerazumljivim povicima.

Čim smo seli na klupe na sankama, poručnik je, uz izvinjenje, skočio i gotovo trčećim koracima potrčao ka šatoru postavljenom gde smo pre pola sata pili čaj. Ubrzo se vratio oštrim koracima, visok, prav kao strela, sa kaputom bez ijednog nabora, noseći u jednoj ruci drvenu kutiju koja je bila pritisnuta ispod klupe. Kada se ponovo izvinio, primetio sam nestvarno zelene oči iznad kojih su se gotovo nacrtane obrve devojački izvile, i rumene obraze na obrijanom licu. 

U tom zvanično ozbiljnom obraćanju, negde sam prepoznao osmeh koga nije bilo. Galopom smo krenuli na istok, u susret suncu. Ušuškan u bundu i sa jednim ćebetom preko nogu, posmatrao sam svilene grive kako poput talasa iskaču u istom ritmu blistajući na suncu a u glavi su mi se borile misli – ko je od ove dvojice moj egzekutor. Da li je moguće da će stasiti poručnik nevinog dečijeg lica pucati u mene ili će to izvršiti ćutljivi, oniži kočijaš čiji lik skoro da nisam ni video. Prošlo je nekoliko sati u mom traganju za dželatom usled isčekivanja sopstvene smrti.

- Olen! - uzviknuo je poručnik nadjačavajudi orkestar praporaca, frktanje konja i topot kopita.

Kočijaš se, vukući kaiševe obema rukama, navi nazad komandujudi konjima:

- Ooo, ooooo, oooooo…

Iz zaustavljene kočije poručnik mi je prstom pokazivao u pravcu izdvojene grupice od nekoliko mladih brezovih stabala gde primetih životinju koja je čeprkala po snegu među brezama. Dodao mi je pušku da pucam na šta sam ja odgovorio da je predaleko i da ne bih mogao pogoditi. Na to on, uz molbu, zatraži odobrenje da on puca. Saglasio sam se uz opasku da je meta predaleko i sumnjajući u njegov uspeh. Posmatrao sam dvogledom:

poslije pucnja irvas je podigao glavu, stajao ukočeno nekoliko sekundi, a potom se srušio na zemlju.

Kasom smo stigli do nepomične lovine prostrijeljene kroz grudni koš odakle je još izlazila penušava krv. Čestitao sam izuzetnom strelcu a on je uzvratio otvaranjem flaše votke. Popodne, kad se sunce u zalasku upliće u brezove krošnje a kristali leda blistaju sa borovih iglica, postrojeni u strogim geometrijskim linijama i uz primetnu nervozu čekali smo prekog druga Staljina. Red trojki, ispred njih zvanice sa pratnjom a samo ispred tri grupe ležali su ulovljeni irvasi. Muk se uvukao u prostrani Sibir. Kraičkom oka povremeno sam pogledavao poručnika koji je, poput stene, u mirnom stavu stajao pored mene, bez i najmanjeg pokreta, ne treptavši pogledom i gledajudi pravo ispred sebe. Oficir kakvog do sada nisam video. Odjednom, sa leve strane, u dugom šinjelu do grla zakopčanom i sa šapkom, pojavi se veliki vođa. Klimajudi glavom pozdravljao je postrojene zvaničnike, sa desnom ruku na leđima a u levoj je držao lulu. Hodao je lagano ispred nas kroz tišinu a onda se okrenuo prema meni i poručniku i neprijatnim glasom uzviknuo:

-Kto ubil teljonka?!

Poručnik načini strojev korak naprijed, salutira i reče da ga je on ustrijelio. Ledenim pogledom i odmahivanjem prsta dao je znak dvojcu, iz svog obezbeđenja u kožnim bundama i s šubarama na glavi, koji priđoše i bez reči dohvatiše poručnika za nadlaktice, odvodeći ga. Poručnika nije bilo na večeri. Ni sutradan ga nije bilo. Nikada više nisam sreo takvog oficira niti vidio takve oči…

Primetivši da mu je teško prizivanje tog sedanja, skoro nepristojno ga prekinuh sa pitanjem:

- Vi ste znali da trebate biti likvidirani?

- Da.

- Pa zašto ste išli?

Malo je ćutao a onda reče:

- Bila je to odluka partije.

Onda sam i sam zaćutao, izgubio reč, a misli su mi pokušale da pronađu smisao takvog odgovora. I ko zna koliko bi to ćutanje trajalo da se na spratu ne začu strašan tresak vrata ili prozora a potom i lupanje klompi po visećem drvenom stepeništu. Pridržavajući se za šipke o koje je bilo okačeno stepenište sa sprata je silazila, u nekoj vrećastoj neurednoj haljini, raščupane i nefarbane kose, Mira Stupica. Ni malo nežnim glasom, bez pozdrava, zagmela je:

- Rekla sam ti da doneseš korpu!

Cvijetin je svojim mirnim glasom ubrzo odgovorio:

- Miro, imamo goste.

Ne obraćajudi pažnju prošla je na korak-dva od nas gurajući staklena vrata od restorana i nestala u velikoj prostoriji. Opet je nastupio muk a onda je Mira otvorila vrata korpom prepunom nekih stvari. Skočio sam i uz molbu zahtevao da joj ponesem stvari. Rekla je da ne treba ali na moje insistiranje ustupi mi laganu korpu prepunu nekog suđa i platnenih predmeta. Krenuo sam lagano za Mirom uz viseće stepenice a onda uskim korakom gazio debeli vuneni tepih pored soba čija su vrata bila na levoj strani, sve do kraja hodnika. Na poslednjoj sobi pre velikog apartmana, vrata su bila otvorena a kroz njih sam video da su i vrata od terase okrenuta prema Međedniku.

Lepoti velike svetle sobe sa belim zidovima, masivnom drvenom stolarijom i pažljivo biranim namještajem nije smetala ni nemarno prebačena crvena bluza preko stolića. Mira na brzinu privuče vrata govoreći da je to Majina devojačka soba, te da ja spustim korpu ispred salonskog apartmana. Mimoilazeći reče:

- Hvala, uz jak miris rakije i sliku vidljivih podočnjaka na poznatom licu. Sledeći mesec, okrenuti svojim problemima i bez pozdrava zauvek će napustiti Vukosavce.

Nastuplo je vreme u kojem će se rušiti Cvijetinovi ideali o pravilno vaspitanoj socijalističkoj omaladini koja će oslobađati ceo svet od klasnih neprijatelja. Po vidljivim i nevidljivim šavovima pucala je Socijalistička Jugoslavija koju je voleo više od svega. To pucanje se pretvorilo u pravu pucnjavu u njegovom zavičaju. Pucalo se u Zvorniku, Tuzli, Brčkom, Bijeljini a onda su se cevi zažarile i na Majevici.

Umesto zečeva i srndaća lovili su se ljudi. Na samom kraju devedeset druge dobio sam premeštaj u drugu jedinicu čije će komandno mesto biti u motelu na Vukosavcima. Kao pomoćniku komndanta puka dodeljena mi je soba odmah do velikog apartmana koji je sada pripadao komandantu. To je bila soba u kojoj je pre dve godine boravila Maja, mlađa kćerkaCvijetina Mijatovića. Soba je još uvek bila lepa sa belim zidovima, još beljim čaršafima i neoštećenom žutom stolarijom. Samo je umesto crvene bluze na malom stolu stojao maslinasti indukcioni telefon.

17. 11. 1993. godine bio sam dežurni oficir kada me je obradovao najavom major Krsto Nedić, komandant inžinjeriskog puka, čiju sam decu krstio, da de popodne doći do mene da nazdravimo za moj rođendan. Noseći u ruci bocu iločkog vina, posle čestitke odmah je naglasio da ima vremena samo za jednu čašicu te da pre mraka mora stići na neki borbeni položaj. Tako je i bilo. Sipao sam drugu kada je već ustao i pri odlasku me upitao jesam li čuo da je umro Majo. Iznenadih se uz molbu da zastane samo da mi kaže kada i gde je umro i gde će biti sahranjen. Na brzinu mi reče da je iz novina saznao da je umro pre dva dana, da je kremiran i da mu je urna danas položena u rozarijum pored prve supruge i njihovih kćerki.

- Kćerki??? , začuđeno upitah.

- Da. One su umrle pre dve godine, kažu od side, heroina ili ko zna od čega. To više nije ni važno.

Isprativši kuma do njegovih kola, teškim korakom krenuo sam ka svojoj kancelariji. Penjući se onim visećim stepeništem nosio sam u sebi neki teret za nečim što me se nije ticalo a opet mi je stvaralo nelagodnost. Zamislio sam se nad sudbinom porodice kojoj je visina bila namenjena za let a koja je nestala poput letnjeg pljuska u žednoj zemlji. Samujući, sipao sam još jednu čašu iločkog vina, posmatrajući sa terase kako tama, poput zmije, guta ogromni Međednik. Kroz hladno veče dolazili su sporadični pucnji i poneka detonacija. Bilo je doba kada srne izlaze na pašu…

Po završetku rata otvaraju se u Loparama kafane prepune lažnih ratnih priča, hvalisanja i licemerstva. Najtiši su oni koji su nekoga izgubili. Za veliki broj sugrađana istorija sveta počinjala je sa devedeset drugom. Pre nje nije postojalo ništa pa su se i oni rađali devedeset druge sa dvadeset pet ili četrdeset godina.

U takvom okruženju nije se pominjao Majo. Nestao je iz sećanja njegovih partijskih drugova. Većina nije znala ni da je umro a niko, od svih koje sam pitao, nije znao gde je sahranjen.

Tragajući u tom posleratnom vremenu po beogradskim grobljima došao sam do male, skromne patinirane nekad bele ploče na kojoj su ispisana imena, godine rođenja i smrti Sibine, Mirjane, Maje i Cvijetina. Oko ploče nije bilo sasušenog cveća niti tragova voska od zapaljenih sveća. Vidno je bilo da niko ne dolazi na ovo mesto.

Mira se već davno upokojila. Ja im se, pak, osećam bliskim po mestu rođenja te ponekad svratim do ove ploče. Njegova želja da bude sahranjen na Vukosavcima nije se daleko čula. Ili su je čuli samo oni koji su se, puzeći svojim stomakom, preko stepenica od tuđih duša, uspinjali gore negde, visoko, ka oblacima, i ne sluteći šta ih u njima čeka.

 (Autor: Slobodan Simikić)