Godine 1988. razoran zemljotres pogodio je Jermeniju, dostigavši snagu od 8,2 stepena po Rihterovoj skali. U samo četiri minuta, preko 30.000 ljudi izgubilo je život, a cela zemlja bila je doslovno sravnjena sa zemljom.
Armenska novinska agencija, mesecima nakon tragedije, objavljivala je u nastavcima dirljive, istinite priče preživelih, ljude kojima je taj dan zauviek promijenio život.
Jedna od tih priča govori o ocu koji je neposredno nakon potresa proverio je li njegova supruga živa i na sigurnom. Kad je potvrdio da jeste, bez oklevanja je pohitao prema školi gde je išao njihov sin.
Tamo ga je zatekla strašna slika, škola je bila potpuno srušena. Otac je pao na kolena, skhran, zamišljajući najgori mogući ishod. Suze su mu lile niz lice, ali tada se setio nečega, jedne rečenice koju je uvek ponavljao svom sinu dok ga je uspavljivao:
„Šta god da se desi, uvek ću biti uz tebe.“
Taj glas mu je odednom dao snagu. Ustao je i potrčao prema ruševinama, tačno tamo gde je znao da se nalazila učionica njegovog sina. Počeo je kopati golim rukama. Bez alata, bez pomoći. Ljudi su ga pokušavali zaustaviti, govorili mu da je besmisleno, ali on ih nije čuo. Video je samo jedno, svoje obećanje.
Prošao je jedan sat, pa dva, pa deset. I dalje je kopao. Posle 24 sata, nije odustajao. A u 25. satu, pomakao je veliki komad betona i nastala je praznina. Tada je povikao iz sveg glasa:
„Armand! Sine!“
I začuo se tihi, ali čujni glas iz dubine:
„Ovde sam, tata… Rekao sam svima da ćeš doći. Jer si mi obećao – da ćeš uvek biti uz mene.“
Otac je rukama grabio kamenje još brže, s duplom snagom, želeći što pre izvući sina. No tada je začuo dečakov glas:
„Ne još, tata… Pusti prvo moje drugove da izađu. Znam da ćeš mene sigurno izvući. Znam da ćeš biti uz mene…“
Te večeri, zahvaljujući veri jednog deteta i snazi očevog obećanja, spašeno je 26 dece, dece za koje su svi mislili da su mrtva.
· Reaguj