Mehmed Meša Selimović, jedan od najvažnijih pisaca 20. veka s prostora bivše Jugoslavije, autor romana Derviš i smrt, Tvrđava, Ostrvo i mnogih drugih, rođen je 1910. godine u Tuzli, u muslimanskoj porodici. Iako poreklom Bošnjak i rođen u sredini sa jakim muslimanskim identitetom, u jednom trenutku svog života jasno je rekao: "Ja sam Srbin, musliman po poreklu." Ova izjava izazvala je i tada, a i danas izaziva brojne komentare, nedoumice i tumačenja.
Kulturni i jezički identitet
Meša Selimović je celog života pisao na srpskohrvatskom jeziku, a njegovo delo duboko je ukorenjeno u srpskoj i srpsko-crnogorskoj književnoj tradiciji. Živeo je i radio u Beogradu, gde je postao član Srpske akademije nauka i umetnosti. Smatrao je da duhovno i kulturološki pripada srpskom narodu.
U svojim esejima, posebno u autobiografskoj knjizi Sjećanja, Selimović ističe: "Moji su muslimani po veroispovesti, ali su Srbi po jeziku, kulturi i svesti."
Za njega, pojam "nacije" nije bio isključivo vezan za religiju, već za jezik i kulturnu pripadnost.
Iskustva iz rata i poratnih godina
Tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle njega, Meša je prošao kroz ličnu tragediju – njegovog brata su partizani pogubili bez suđenja, što ga je duboko obeležilo. U Sarajevu, gde je u to vreme živeo i radio, počeo je da oseća društvenu i institucionalnu izolaciju, jer je pokušavao da istraži okolnosti bratove smrti.
I sam je govorio da mu je Beograd pružio sigurnost, prihvatanje i slobodu izraza koje nije nalazio u Sarajevu. U tom smislu, Beograd je postao njegov duhovni dom, a srpski kulturni prostor onaj u kojem se osećao najviše "svojim".
Odbijanje nacionalnih etiketa po religiji
Selimović je bio duboko razočaran idejom da se nacionalni identitet određuje isključivo po verskoj pripadnosti. Iako je po rođenju musliman, nije prihvatao automatsku identifikaciju sa bošnjaštvom, koje u njegovo vreme još nije bilo jasno definisano kao poseban nacionalni identitet (Bošnjaci su kao posebna nacija priznati u SFRJ tek 1971. godine, a široko prihvaćeni tek devedesetih).
"Ne mogu prihvatiti da me vera svrstava u narod. Ja nisam vernik. A vera je jedini razlog da se muslimani smatraju posebnim narodom."
Sloboda ličnog izbora
U društvu gde je nacionalna i verska pripadnost bila često predodređena rođenjem i kolektivnim osećajem, Selimović se usudio da izabere identitet koji je, po njemu, najviše odgovarao njegovoj svesti, jeziku, kulturi i načinu razmišljanja. Njegovo opredeljenje da se izjasni kao Srbin bilo je čin lične slobode, čak i ako je izazivalo nerazumevanje i kritiku.
Jednom prilikom, na zagrebačkom Književnom kutku, Meši Selimoviću je od strane organizatora postavljemo pitanje od kog se očekivalo da će od Meše izdejstvovati neku vrstu provokacije – Zašto se vi Mehmede Selimoviću, od oca Alije i majke Paše osećate kao Srbin?
Njegov staložen odgovor koji je usledio bez razmišljanja utišao je celu salu – "Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to."
Izjašnjavanje Meše Selimovića kao Srbina ne može se posmatrati crno-belo. To nije bila politička provokacija, već rezultat složenih ličnih uverenja, kulturne orijentacije, intelektualnog formiranja i dubokog razočaranja u rigidne identitetske podele po osnovu vere.
Danas, njegovo delo pripada i Srbima, i Bošnjacima, i svima koji u njemu nalaze univerzalnu poruku o ljudskoj borbi, dostojanstvu, traganju za istinom i unutrašnjoj slobodi. Jer Meša Selimović je, pre svega, pripadao književnosti – a ona, kada je prava, uvek prevazilazi granice nacije, vere i politike.
