Koliko god da pričamo o napretku i jednakosti, priznajmo očigledno: svet ostaje pretežno muški.
Zaista, uprkos svim dostignućima feminizma - od umerenog do radikalnog - skoro svuda su muškarci ti koji i dalje diktiraju pravila igre. Oni upravljaju državama, vode korporacije i upravljaju porodicama.
Ali postoje mesta na našoj planeti gde je poredak stvari kakav poznajemo okrenut naglavačke, a žene su istorijski držale uzde vlasti u svojim rukama. I nikakvi savremeni trendovi nisu uspeli da to promene. Zašto se to dešava? Možda je to zato što su se ova društva formirala u izolaciji, daleko od uticaja svetskih religija i kolonijalnih sila. Ili su možda jednostavno razvili drugačiju viziju podele rada i moći, koja se pokazala toliko održivom da je opstala do danas.
1. Granica između Indije i Bangladeša: Ženski bastion u patrijarhalnoj Aziji
U obe ove zemlje, o pravima žena se ne može mnogo govoriti - kršenja se, nažalost, i dalje dešavaju sa depresivnom redovnošću. Ali postoji iznenađujući izuzetak - država Meghalaja, gde živi narod Khasi. Zamislite društvo u kome su muškarci u zaista podređenom položaju!
Mnogi od njih ne dobijaju obrazovanje i osuđeni su da ostanu domaćice doživotno dok njihove sestre pohađaju škole i univerzitete. Žene imaju sve zamislive privilegije: nasleđuju imovinu, imaju apsolutna prava nad svojom decom i donose sve ključne odluke. Čak se i porodično prezime i genealogija kod Khasija prenose po majčinoj liniji - dete dobija majčino ime, a ne očevo.
Tradicionalni dom Khasija je izgrađen oko žene. Najmlađa ćerka je posebna figura, nasleđuje glavni porodični dom i brine o svojim starijim roditeljima. Ona se naziva „čuvarka ognjišta“ i upravo ona postaje glava proširene porodice nakon smrti majke. Muževi u takvim porodicama su praktično gosti, čija je glavna funkcija da nastave porodičnu lozu.
I znate šta je najneverovatnije? Godine 1990, grupa očajnih muškaraca Khasija je čak pokušala da se pobuni kako bi zbacila ženski jaram. Formirali su organizaciju Hasi muška sloboda (SRT), ali avaj, nisu dobili podršku od svojih sapatnika, i borba za „mušku pravdu“ brzo je utihnula. Zanimljivo je da mnogi Hasi muškarci danas kažu da se osećaju prilično udobno u ovom sistemu i da ne vide potrebu da ga menjaju.
2. Kina: Jedinstveno „kraljevstvo žena“ na Himalajima
Visoko u Himalajima, na granici provincija Sičuan i Junan, živi mala etnička grupa Mosuo, koju Kinezi nazivaju „kraljevstvom žena“ (Nü'er guo). Ovde je odnos prema muškarcima zaista zapanjujući. Momci se jednostavno... ne smatraju punopravnim članovima porodice!
Mosuo imaju iznenađujuću praksu „hodajućih brakova“ (tisese). Sve što je dozvoljeno muškarcima jeste da dođu kod svoje voljene noću i napuste njen dom pre zore. Takve posete obično počinju kada mladi ljudi napune 13-14 godina. Žena može da ima koliko god ljubavnika želi i da ih menja po svom nahođenju.
Još zanimljivije je to što Mosuo nemaju reči za „oca“ ili „muža“ - samo „stric“ (majčin brat). Glavnu mušku ulogu u odgajanju dece igra majčinski stric, a ne njihov biološki otac, koji često ni ne živi sa njima. Deca pripadaju majci i njenoj porodici, a ne ocu.
Muškarci mogu samo da sanjaju o nasledstvu - ono se prenosi isključivo po majčinoj liniji. Na čelu svakog domaćinstva je dama (dabu), obično najstarija i najuglednija žena u kući. Ona upravlja finansijama, porodičnom imovinom i donosi sve važne odluke.
Iznenađujuće, uprkos ovom uređenju, Mosuo praktično nemaju ljubomoru, a decu odgaja cela zajednica. Možda je to razlog zašto se društvo Mosuo smatra jednim od najmirnijih i najharmoničnijih u regionu.
3. Kostarika: Kakao, bogovi i ženska moć
Izgubljeno u bujnim džunglama Kostarike, indijansko pleme Bribri živi u klanskim zajednicama, i pogodite ko predvodi svaku od njih? Tako je, žena! Muškarci ovde čvrsto zauzimaju sporedne uloge, što je posebno neobično u Centralnoj Americi, gde je muška dominacija istorijski bila veoma jaka.
Prema mitologiji Bribrija, samo žene znaju tajnu pravljenja svetog napitka od zrna kakaa, koji se koristi u svim važnim ritualima: od rođenja i inicijacije do sahrana. Nije im čak ni dozvoljeno da učestvuju u ovom svetom ritualu - možete li zamisliti? Antropolozi kažu da kakao za Bribre nije samo biljka ili piće, već bukvalno oličenje božanske moći.
U kosmogoniji Bribrija, vrhovno božanstvo Sibo stvorilo je prve žene Bribrija od semena kakaa, a muškarce samo od obične gline. Ovaj mit savršeno ilustruje viši status žena u njihovoj kulturi. Žene šamanke (ava) obavljaju najvažnije rituale isceljenja i čuvari su drevnih znanja o entitetu.
I kao što ste mogli pretpostaviti, zemlja i imovina (čak i skromna koliba sa krovom od palminog lišća) prenose se isključivo po ženskoj liniji. Muškarcima je prepušteno da prihvate ustaljeni poredak stvari. Zanimljivo je da su Bribri jedan od retkih autohtonih naroda Kostarike koji su zadržali svoj identitet i jezik uprkos kolonizaciji.
4. Indonezija: Matrijarhat u punom zamahu
Ovde matrijarhat zaista ide punom parom! Zapadna Sumatra je dom naroda Minangkabau, koji broji ne manje od 4 miliona. To ih čini najvećim matrijarhalnim društvom na svetu. Iznenađujuće, uprkos činjenici da Minangkabau praktikuju islam, koji se tradicionalno smatra patrijarhalnom religijom, oni i dalje imaju jak matrijarhat.
Matrijarhalna tradicija Minangkabaua izražena je u njihovoj čuvenoj izreci: „Adat basandi sjarak, sjarak basandi kitabulah“ („Običaj se zasniva na šerijatu, šerijat se zasniva na Allahovoj knjizi“). Uspeli su da pronađu jedinstvenu ravnotežu između islamskih propisa i drevnih matrijarhalnih tradicija.
Majka je uvek centralna figura i neprikosnovena glava porodice. A šta je sa sinovima? Sa 10 godina, oni napuštaju svoj dom i sele se u surau - posebnu „mušku kuću“, gde pod vođstvom starešina uče religiju, tradicije i zanate. Zanimljivo je da vođstvo suraua postavljaju... žene!
U tradicionalnoj velikoj kući Minangkabaua (rumah gadang) žive samo žene sa decom i njihovi muževi, koji zapravo ostaju „gosti“ u kući svojih žena. Čak je i arhitektura ovih kuća simbolična - krov je zakrivljen poput bizonskih rogova, što odražava mit o poreklu naroda.
Venčanje Minangkabaua je posebna priča. Porodica mlade sama traži odgovarajućeg mladoženju za svoju ćerku, samostalno pregovara sa njegovim rođacima, a ceremoniju venčanja obavlja imam. Nakon ceremonije, muž posećuje svoju ženu samo na njenoj teritoriji, nastavljajući da živi sa svojim rođacima. Neverovatno preplitanje naizgled nespojivih tradicija i pogleda na svet!
5. Papua Nova Gvineja: Zemlja kao izvor ženske moći
Papuansko pleme Nagovisi verovatno zaslužuje titulu „šampiona matrijarhata“. Žene ovde poseduju parcele zemlje koje nasleđuju od svojih majki i obrađuju ih sa neverovatnom marljivošću tokom celog života. U društvu gde je zemlja glavni resurs i izvor preživljavanja, kontrola nad njom daje apsolutnu moć.
Antropolozi primećuju da je podela rada među Nagovisima obrnuta u poređenju sa većinom drugih kultura: žene se bave poljoprivredom (tradicionalno muško zanimanje), a muškarci tkanjem i izradom korpi (obično ženski poslovi). Ovaj sistem se verovatno razvio zbog istorijskih osobenosti regiona i pokazao se neočekivano efikasnim.
Ali evo šta zaista preokreće uobičajene ideje o rodnim ulogama: kada muškarac počne da učestvuje u baštovanstvu zajedno sa jednom od lokalnih lepotica, svi mu... zavide! „Kakav srećnik - kakvu zavidnu ženu je uhvatio!“ I što veštije dama rukuje alatima, to više kandidatkinja sanja da se sakrije iza njenog pouzdanog i snažnog ramena.
Društveni status muškarca direktno zavisi od statusa njegove žene i njenih poseda zemlje. Muškarci Nagovisi, za razliku od mnogih drugih kultura, ponosni su što su ih izabrale jake i uspešne žene. Ali šta ako nemaju pravo da poseduju zemlju, ali moraju nekako da žive?
Možda nas ova neverovatna društva podsećaju da patrijarhalni model na koji smo navikli nije jedini mogući način organizovanja društva. Milioni ljudi vekovima žive po potpuno drugačijim pravilima i, izgleda, nemaju nameru da ih menjaju.
