Osmu godinu zaredom, ključevi su škljocnuli u istoj bravi. Mala garsonjera, beli zidovi, miris starog nameštaja i mirna žena iznad, stanodavka. Nismo bile bliske, ali smo bile korektne jedna prema drugoj. Uvek oko prvog u mesecu imala sam običaj da joj pošaljem poruku:
"Teta Nado, dođite na kafu."
I ona bi sišla, ne bi nešto ni gledala po stanu, a ja sam uvek bila toliko obazriva da bi garsonjeru posebno očistila pre nego bih je pozvala. U tih par minuta koliko nam je trebalo da popijemo domaću kafu, razmenile bismo neke uopštene stvari. Osećala sam bliskost prema Nadi, a najviše zahvalnost jer nije bila njuškalo, nije bila naporna gazdarica.
Kada bih imala neki kvar, poput curenja bojlera, rekla bih joj i ona je davala sve od sebe da se taj problem brzo reši. Jednom je stari frižider zamenila novim dok sam bila na odmoru, a kada sam došla - stančić je bio čist, kao da majstori nisu unosili tu novu grdosiju koja je zamenila stari oronuli frižider.
Ali vreme je prolazilo. Našla sam bolji posao, koji je igrom slučaja bio na drugom kraju grada. Žalila sam se novoj koleginici kako mi treba sto godina da dođem do kancelarije, a onda mi je ona postavila pitanje koje mi je otvorilo oči: "Pa zašto se ne preseliš?"
Stvarno, zašto se ne bih preselila?! Čak mi se više sviđa Zemun koji je bio bliži novoj kancelariji, nego Vračar. Počela sam da gledam stanove i oduševila se jer za približno istu cenu mogu dobiti znatno prostraniji stan.
Tog 6. aprila ujutro sam sela i teška srca napisala: "Teta Nado, moraću da se preselim. Našla sam stan koji mi je bliži novom poslu. Hvala Vam za sve ove divne godine. Dolazim 1. da vam vratim ključeve i da preuzmem depozit."
Poruka je odmah bila pročitana, ali odgovara nigde.
Čekala sam taj dan i nekoliko puta proveravala telefon da mi nije poruka od Nade promakla. A kada je stigla, šokirano sam pročitala:
"Depozit ne možeš da dobiješ. Ima oštećenja."
Šok. Oštećenja? Kakva oštećenja? Sve je bilo na svom mestu. Čak sam mesec dana ranije angažovala majstora i okrečila o svom trošku. Htela sam da sve bude cakum-pakum.
Boleo me i ton poruke. Kao što sam rekla, nismo bile toliko biliske, ali sve te godine smo živele jedna do druge, zajedno pile kafu, pričale... Da bi mi ona poslala tih par hladnih redova kao da sve te godine nisu ni postojale.
Kao da ju je moje pravo da se iselim uvredilo.
Znala sam da nije do mene. Ljudi jednostavno ne podnose promene, naročito kada gube nešto što su uzimali zdravo za gotovo. Možda je Nada računala da ću u tom stančiću ostati zauvek. Možda sam joj bila sigurnost, redovna primanja, a ja bez skandala, neko ko čuva stan kao svoj... Možda... a možda je samo htela da zadrži depozit jer joj se može.
Da poklonim 300 evra teta Nadi, nisam baš planirala. Sada nemam drugi izbor nego da tražim pravnu pomoć, jer žena ne pristaje ni na kafu ni na razgovor.
Jedino što znam je da imam pravo da odem i imam pravo na taj depozit, dok ista ta Nada nema pravo da me ucenjuje i tačka.
Šta biste vi uradili na mom mestu?
· Reaguj