Imala sam savršen život, posao koji volim i čoveka svog života sa kojim sam pravila svadbu: A onda mi je kuma na devojačkoj večeri okrenula svet naglavačke

Rejčel Čepmen je bila samo nekoliko nedelja udaljena od venčanja kada ju je prijateljica u šali gurnula u bazen na njenoj devojačkoj večeri. Buduća mlada je u tom incidentu ostala paralizovana od grudi nadole. Čepmenina priča je u to vreme dospela u nacionalne vesti, ali ona nikada javno nije imenovala prijateljicu koja je u to umešana.

Na kraju moje devojačke večeri, grupa nas je odlučila da odemo na plivanje. Napolju je još uvek bilo hladno i bila sam na ivici bazena, plašeći se da uskočim jer je izgledalo tako hladno. Tda je u šali prijateljica došla i gurnula me. Na kraju sam udarila glavom u plitki deo bazena. U trenutku, sav osećaj je nestao iz mog tela. Slomila sam vrat.

Moje prijateljice su me izvukle na površinu i sećam se da sam pogledala dole, videla noge kako vise u vodi i pomislila, uopšte ne osećam to. Bila sam paralizovana od grudi nadole.

Odvedena sam u bolnicu, gde sam ostala na odeljenju intenzivne nege 10 dana. Nakon toga su usledila dva i po meseca rehabilitacije u drugoj bolnici. Kris i ja smo proslavili dan našeg venčanja u bolnici sa oko 20 članova porodice i prijatelja. Želeli smo da taj dan učinimo što srećnijim, ali sam se dan posle osećala depresivno. Tada je trebalo da budemo na medenom mesecu, a ja sam bila u bolnici.

Kris i ja smo čekali godinu dana nakon nesreće da se venčamo jer smo se suočili sa visokim medicinskim računima i pokušavali smo da rešimo stvari. Bilo je mnogo medijske pažnje nakon nesreće, a jedna kompanija se javila i ponudila da plati naše venčanje i medeni mesec. Bilo je to neverovatno iskustvo.

Onda je došao period kada su sva uzbuđenja prošla. Pre toga, imala sam mnogo toga na šta sam se morala fokusirati: bila sam u medijima, planirala sam ovo venčanje i odjednom sam bila samo... kod kuće. Imala sam trenutak kada sam pomislila: „Oh, ova povreda je definitivno trajna. To je užasno.“

Ali to nije trajalo zauvek. Kris i ja smo oduvek imali jaku vezu i nisam mogla da zamislim da nećemo biti zajedno zauvek. Zajedno smo istraživali nove aktivnosti. Imali smo dugu vožnju biciklom pod nazivom „Biciklom do mora“ od Šarlota, Severna Karolina, do Mirtl Biča, Južna Karolina. Koristila sam adaptivni bicikl. Takođe sam počela da se bavim mnogim drugim sportovima koje smo mogli da igramo zajedno, poput adaptivnog tenisa. Čak smo zajedno išli na skakanje padobranom, ali moj glavni sport je bio ragbi u invalidskim kolicima; to je bio moj život deceniju nakon moje nesreće.

Mogu da pomeram ruke i zglobove, da podižem stvari i manipulišem njima, i brzo sam otkrila da je ragbi u invalidskim kolicima zabavan sport. Kris se upustio u to kao sudija. Tako da sam išla na turnire, a on je sudio. To smo radili svakog vikenda najmanje 10 godina. Pokušavam da se vratim tome.

Kris i ja smo dobili našu ćerku, Kejli, preko surogat majke. U mojoj situaciji, možete imati bebe, ali sam bila na lekovima za nizak krvni pritisak, a moji lekari su mi preporučili da to ne radim. Otvorila sam vest da tražim surogat majku, i devojka koju sam poznavala sa fakulteta mi se javila i rekla da želi da to uradi. Bila je naša surogat majka bez ikakve novčane koristi i bila je sjajna.

Od kada sam dobila Kejli, dobila sam mnogo neznalica na društvenim mrežama o tome kako neko u invalidskim kolicima ne može biti mama ili da sam sebična što imam dete. Imam debelu kožu, ali mrzim što postoji ova zabluda o ljudima sa invaliditetom. Ova deca imaju sjajne roditelje. Svi moji saigrači iz ragbi tima u invalidskim kolicima sada imaju decu, i ona su sjajna. Ova deca tako lako uče saosećanje i ona su prirodni pomagači.

Uvek sam mogla da budem mama kakva sam želela da budem. Uvek sam ja bila ta koja je uspavala Kejli noću, a ponekad bih je samo stavila u svoja invalidska kolica i okretala je da joj pomognem da zaspi.

Naravno, bilo je nekih poteškoća, ali smo imali čitavo selo koje nam je pomagalo. Moja mama živi sa nama i radila bi stvari poput toga da mi menja pelene. Moji zglobovi rade, ali prsti ne, pa moram da manipulišem stvarima da bih ih podigla. Kada nisam mogla da koristim ruke, ona je bila moje ruke.

Nekada sam mogla da kažem da su ljudi sa kojima sam se družila na mojoj devojačkoj večeri i dalje moji prijatelji. Ali otprilike u vreme kada se Kejli rodila, stvari su krenule nizbrdo sa ženom koja me je gurnula u bazen i mojom drugom najboljom prijateljicom. Bila sam velika podrška i zaštitnički nastrojena prema prijateljici koja me je gurnula. Još uvek nikada neću javno reći njeno ime. Takođe sam odbila stvari poput pojavljivanja kod Opre, koja bi me primila samo ako bismo obe išle u emisiju. Učinila sam sve što sam mogla da je zaštitim i osećam da je mnogo pažnje bilo usmereno na nju nakon nesreće jer je bila potresena. Učinila sam sve što sam mogla da kažem: „U redu je. Nije tvoja krivica.“

Ali kada sam imala svoj teški trenutak posle venčanja, stvari su počele da kreću nizbrdo. Želela sam da izađem na večeru i da skrenem pažnju sa svega sa svojim prijateljima, a oni nisu bili tu za mene. Oko godinu dana nakon mog venčanja, jednostavno su počeli da me izostavljaju iz svega i lažu o tome zašto ne mogu da rade stvari sa mnom. Takođe sam saznala da su pričali o meni iza mojih leđa. Na kraju, devojka koja me je gurala rekla je da su naši finansijski problemi naša krivica jer je Kris izabrao da bude učitelj. Htela sam da kažem: „Ne, zapravo, to je zato što sam paralizovana“, ali nisam. Kasnije mi je moja druga najbolja prijateljica rekla da je nesreća moja krivica.

Na kraju sam izgubila te dve bliske prijateljice. Nisam sigurna da li bih ih ionako izgubila, ali i dalje mnogo žalim za tim vezama. Veoma sam srećna što sam pronašla novu zajednicu među ženama iz mog ragbi tima u invalidskim kolicima i šire.

Poslednjih 15 godina sam bila najsrećniji pacijent sa povredom kičmene moždine. Mislim da ljudi ne shvataju sve stvari koje se mogu desiti našim telima. Mnogo ljudi pati od dekubitusa ili užasnih infekcija urinarnog trakta koje mogu postati septičke i ubiti ih. Nisam imala nijedan jedini problem. Bila sam toliko srećna.

Ali stvari su se promenile nakon što smo Kris i ja odlučili da želimo da pokušamo da imamo još jednu bebu. Pokušala sam da pronađem surogat majku koju bih mogla da priuštim, ali nisam imala sreće. Nemam nikakvih zdravstvenih problema - moj krvni pritisak se sam regulisao, pa mi nisu bili potrebni lekovi za krvni pritisak - pa sam odlučila da ovo uradim sama.

Prestala sam da uzimam kontracepciju i počela sam da uzimam estrogen - imamo tri zamrznuta embriona i plan je bio da ih koristimo. Ali imala sam intenzivne komplikacije, kao što je iznenadna stezanja celog tela i skok krvnog pritiska, zbog čega sam imala osećaj kao da ću dobiti srčani udar. Takođe sam imala intenzivan bol u trbušnom delu, što ne bi trebalo da se dešava. Potpuni sam kvadriplegičar; ne bi trebalo da osećam ništa ispod ključne kosti.

Bila sam u bolnici više puta i više puta sam slata kući bez odgovora. Još uvek ne znam šta je uzrok ovoga, ali ne mogu da ignorišem činjenicu da je to možda povezano sa hormonima. Zato sam prestala sa hormonima. Slomljena sam zbog toga jer želim da budem u mogućnosti da doživim trudnoću, a moja ćerka toliko želi brata ili sestru. Vratila sam se na svoju poslednju šansu da možda pronađem surogat majku; na to sam trenutno fokusirana.

Kris i ja imamo najbolji brak, čak smo obnovili i bračne zavete na našu desetogodišnjicu. Oboje često čujemo komentare da je Kris „svetac“ jer ostaje sa nekim ko je paralizovan, i, nemojte me pogrešno shvatiti, on je neverovatan. Ali on je takođe čovek. I ja sam.

Da, paralizovana sam, ali sam i dalje osoba kakva sam bila pre. Postoje stvari zbog kojih sam tu za njega i sve održavam organizovanim u našem domu. Mi smo partneri i živimo u partnerstvu. Ne bih mogla da zamislim da bilo šta u životu radim bez njega, a on se oseća isto.

Iako se mnogo toga promenilo za 15 godina, osećam se srećno. Samo želim da ljudi znaju da možete biti povređeni, a i dalje imati srećnu porodicu. Upravo to smo danas.