U jednoj skromnoj kući u Bosni, daleko od očiju javnosti, život Šemse Ibrahimovića odvijao se u tišini, punoj bola i nepravde. Danas, u svojoj devedesetoj godini, on više nema snage da traži mnogo. Njegova najveća želja kroz ceo život bila je skromna i jednostavna: da ima normalnu, mirnu porodicu. Ništa više od toga. Samo nekoga s kim bi mogao da podeli svakodnevicu bez vike, bez straha, bez nasilja. Ipak, kako sam kaže, „Bog mu to nikada nije dao“.
Rođen u siromaštvu, Šemso je ceo svoj život posvetio radu i preživljavanju. Tokom ratnih godina pamti glad, strah i gubitke, ali i tada je, kaže, imao više mira nego kasnije, u sopstvenoj kući. Sudbina mu nije bila blagonaklona ni u mirnodopskim vremenima.
„Ako ćeš ikad nekog proklinjati, prokuni ga da nema mira u svojoj kući. Ja sam to doživeo“, izgovara Šemso kroz suze u ispovesti za Jutjub kanal Dijane Hodžić. To je trenutak kad počinje da otkriva najteže detalje svog života – porodični pakao koji je trpeo decenijama.
Njegova supruga, tvrdi, patila je od teškog oblika šizofrenije, ali to nije bilo očigledno odmah. Život sa njom vremenom je postao svakodnevan horor — verbalno, psihičko, a povremeno i fizičko zlostavljanje. Deca koja su se rađala u takvoj atmosferi nisu bila pošteđena.
„Rodila mi je četvoro dece. Dvoje su nasledili njenu bolest. Jedna od njih, moja ćerka… toliko me je puta pokušala povrediti. Jednom je htela da me ubije. A ja je ne mogu smestiti nigde. Kažu da nije za dom. A kako da živim ovako?“ – pita starac, sav slomljen i prepun suza.
Dok je ćerka u gornjem spratu pravila pakao, Šemso je godinama živeo — u štali. Doslovno. Iako je sagradio kuću od 900 kvadrata, žena ga je isterala iz doma, a deca ga nisu zaštitila. Naprotiv.
„Sedam godina sam bio u štali. Na mom imanju. Tamo sam spavao, jeo, plakao. Mislio sam – umreću ovde sam, kao pas. I onda pogine moj sin. A do tada me je i on skoro ubio, dva puta. Samo zato što sam stao u odbranu njegove žene – tukao ju je, a ja to nisam mogao gledati.“
Šemso nije bio ni lenj, ni nemoćan. Bio je radnik za primer. Radio je na građevini, vozio bager, znao sve mašine osim saobraćajnih. Primao dobru platu, ulagao sve što ima u decu, u kuću, u porodicu. A nikada sebi nije kupio ni automobil. „Vozio sam bicikl, samo da njima više ostane“, kaže, sa mešavinom tuge i ponosa.
Ipak, uprkos tolikom radu i odricanju, nije dočekao ni starost dostojnu čoveka.
„Kad mi je žena umrla, znate… ja sam osetio olakšanje. To vam sve govori. Samo sam seo i rekao sebi – sad si, brate, bar malo slobodan. Ona više ne može da ti viče, da te gazi.“
A ni tu nije bio kraj. Ćerka ga je pre četiri godine oterala sa sprata kuće. Od tada živi u skučenom delu prizemlja, u gotovo neljudskim uslovima. Sam kuva, pere, brine o sebi koliko može. „Ne biste verovali da čovek može ovde da živi“, govori dok pokazuje prostor pun vlage, stvari i tuge.
Za sebe kaže da nikada nije tražio luksuz, putovanja, bogatstvo. Samo – da ima s kim mirno da popije jutarnju kafu.
„Ceo život žalim što mi Bog nije dao normalnu ženu. Ništa više. Samo nekog sa kim bih mogao prosečno živeti. Bez psovki, bez batina, bez noći bez sna.“
Ali čak ni njegova skromnost nije bila nagrađena. Sve što je imao – poklonio je deci pre 15 godina. A zauzvrat je dobio — samoću.
Ipak, priča se ne završava u očaju. Kada je njegova priča dospela u javnost, mnogi ljudi su ostali potreseni. Jedan od njih bio je i Kenan, radnik iz Austrije. Videvši kroz šta je Šemso prošao, odlučio je da mu pomogne. Danas je Šemso smešten u dom, gde mu je pružena nega, topla soba i — najzad — mir.
Nije to raskoš, ali za njega je to najvredniji dar u životu.
Jer kako sam kaže: „Da mi je Bog dao samo jednu ženu s kojom bih mogao živeti kao običan čovek… sve bi bilo drugačije.“
(Dijana Hodžić Jutjub kanal)
