Ponekad se čini da je poštovanjenešto što se podrazumeva. Kao vazduh, kao pravo na postojanje. Ali ako bolje pogledate stvarni život, postaje jasno: ništa se ne dešava "samo od sebe". Poštovanje ne pada s neba. Ne izdaje se u porodilištu zajedno sa izvodom iz matične knjige rođenih. To se ne može zahtevati. I još više – kupiti.
Kao što je Konfučije rekao: „Poštovanje se ne može nametnuti; ono se mora zaslužiti.“ I ovo je možda jedan od najjednostavnijih, a istovremeno i najstrožih zakona ljudskih odnosa. Možete biti neverovatno pametni, imati tri diplome, zarađivati deset puta više od svojih komšija – a opet ne ulivate ni trunku poštovanja. Jer poštovanje nije stvar statusa ili fasade. To je nešto mnogo dublje. Ovo se tiče suštine.
I takođe je iznenađujuće selektivan. Osoba može biti poštovana na poslu, ali potpuno ignorisana kod kuće. Ili, naprotiv, u dvorištu biti „počasni starešina“, a u timu – onaj koga niko ne sluša. Poštovanje, koliko god banalno zvučalo, nije napisano na jednom mestu. Trebalo bi da prati osobu kao senka. I da bi to zaista bilo sa tobom – ne na jednom mestu i ne privremeno, već stabilno i stvarno – potrebno je da budeš nešto. U nastavku su navedene četiri stvari bez kojih je teško očekivati poštovanje.
1. Unutrašnja snaga – ne možete bez nje
Snaga je višeslojni koncept. Nije nužno stvar u mišićima ili autoritetu šefa. Ponekad je snaga sposobnost da se ostane tiho kada se izazove. Ili sposobnost da se ostane ljubazan u društvu gde je cinizam odavno postao norma. Ili se ne bojte reći istinu, čak i ako je nezgodna. Čak je i izdržljivost već snaga. A takođe i osećaj sopstvene vrednosti. Ne pokazno, već stvarno – kada ne morate nikome ništa da dokazujete.
Paradoks: ljudi osećaju moć trenutno, čak i ako sami ne mogu da je opišu rečima. To je kao miris. Ne možeš ga videti, ali je u vazduhu. I nedostatak snage se takođe oseća. A onda ponovite barem deset puta: „Ja sam dostojan!“ - neće uspeti.
„Čovek se ne poznaje po rečima, već po delima“, rekao je Seneka.
I ovo je, inače, upravo o toj moći. To se ne pokazuje u onome što govorite, već u tome kako živite. Za šta živiš?
2. Jasnoća je potcenjena, ali ključna stvar
Osoba kod koje je sve nekako zamagljeno - govor, postupci, izgled - izaziva sažaljenje ili iritaciju pre nego poštovanje. Ovde on nešto govori, ali ne možete razumeti o čemu priča. On daje obećanja, ali ih ne ispunjava. On se sprema i ne dolazi. On želi jedno, a radi drugo. Ovakvo ponašanje ne uliva poverenje, već sumnju. I svakako ne poštovanje.
Ali jasnoća nije urođena. To je navika. Biti tačan nije „poklon“, to je poštovanje tuđeg vremena. Jasno reći šta misliš nije grubost, već jasnoća. Uredno oblačenje nije snobizam, već znak da osoba održava svoj ugled.
Stiv Džobs je jednom rekao: „Jednostavnost je najviši oblik sofisticiranosti.“
Važi i za jasnoću. Jer što je osoba odlučnija u svojim mislima i postupcima, lakše je poštovati je. Ne zato što je „savršen“, već zato što je jasan. A jasnoća je redak dar.
3. Samopoštovanje je temelj svih temelja
Sve je ovde jednostavno. Ako se osoba prema sebi ponaša kao prema slučajnom detalju u tuđoj situaciji, ako dozvoljava da se prema njoj loše postupa, ako trpi poniženje, onda se poštovanje prema njoj ne javlja. Možda im je žao zbog njega. Oni mogu saosećati. Ponekad – za upotrebu. Ali poštovanje? Malo verovatno.
Ovde nema nikakve magije. Samo jednostavna logika. Ako neko dozvoli da se prema njemu postupa kao prema nameštaju, tako sebe i doživljava. Zašto bi trebalo da poštujemo nameštaj?
Nikad nije kasno da se to promeni. Poštovanje sebe ne znači biti arogantan ili narcisoidan. To znači razumeti svoju vrednost. Znajte gde su vaše granice. Ne traži izgovore za to ko si. Ne traži dozvolu da budeš svoj.
Kao što je rekao filozof Alber Kami: „Samopoštovanje je osnova svakog morala.“
Jer sve počinje od toga kako čovek doživljava sebe. A onda, niz lanac: ponašanje, odnosi i kako ga drugi doživljavaju.
4. I – poštovanje prema drugima. Bez njega, nema načina
Iznenađujuće, mnogi ljudi iz nekog razloga misle da je poštovanje jednosmerna ulica. Kao, neka me prvo poštuju, a onda, možda, i ja pokažem recipročna osećanja. To jednostavno ne funkcioniše tako. Poštovanje, kao i poverenje, je dvosmerna ulica. Ne živi samo.
Ne možeš naterati druge da te poštuju ako se prema ljudima ophodiš sa prezirom. Ismevati, omalovažavati, prekidati, ponižavati - sve to ruši mostove. Da se plaše – da, mogu. Moguće je savijanje. Ali poštovanje? Nikad.
Svako ko može da vidi dostojanstvo čak i u najneupadljivijoj osobi, ko ne baca reči u vetar, ko zna da sluša i ne nameće se na tuđi račun - izaziva iskreno poštovanje. Jer to nije poza. Ovo je unutrašnja kultura.
„Čoveka treba poštovati barem zato što je čovek.“ - Dostojevski.
I to je prava zrelost.
