Na reci Dunav, između Zemuna i Pančeva, postoji jedan čovek čije ime ne nosi samo težinu ribarskog zanata, već i težinu ljudskosti, saosećanja i nečeg većeg od svakodnevne borbe za hleb. Zove se Renato Grbić – alas, čovek reke, i heroj iz senke.
Njegov život, iako u osnovi jednostavan, više je puta dokazao da nije mala stvar – živeti velikim srcem.
Renato je četvrta generacija alasa u porodici Grbić. Danas ima 60 godina, ali mu se u pogledu i dalje vidi ona dečačka iskra iz dana kada je, još kao klinac, sedeo na kraju čamca pored svog oca i učio prva pravila reke. Odrastao je na Adi Huji, na zemlji koju je voda oblikovala, i od koje je naučio da život, baš kao i reka, zna da bude i blag i surov, ali uvek ide dalje.
Svoje dane i noći provodi u čamcu ispod Pančevačkog mosta, loveći ribu i držeći otvorene oči – ne samo zbog mreža, već i zbog ljudi. Jer, na tom mestu, gde reka postaje tiho utočište mnogima u nevolji, Renat je spasao više od 30 života.
Kad nije na vodi, Renato je u svojoj sada već kultnoj "Konobi kod Renata i Goce", koju vodi zajedno sa suprugom i porodicom, odmah ispod Pančevačkog mosta. U toj konobi nema luksuza, ali ima topline, mirisa dunavske ribe i zvuka života. Tu se ne dolazi samo zbog hrane – dolazi se zbog osećaja da ste među svojima.
Oženjen je, ima dva sina i unučiće, kojima s ljubavlju prenosi sve što je i sam naučio – ne samo kako se plete mreža, već kako se plete život dostojan čoveka.
Renato ne traži priznanja, ali ih je i te kako zaslužio. Njegova priča nas uči da herojstvo ne dolazi sa titulom, već s delima. Ne moraš biti lekar, policajac, vatrogasac da bi spasio život. Ponekad je dovoljno da budeš čovek u čamcu koji ne okreće glavu.
"Uvek kada krenemo u akciju spasavanja imam bojazan da nećemo stići na vreme. Opustim se tek kada je izvučemo na suvo, predamo lekarima Hitne pomoći i budemo sigurni da je još jedan život spasen", kaže Grbić.
Prva osoba koju je izvukao iz vode bila je još sredinom 90-ih. Bio je to trenutak koji je sve promenio. Nije tražio zahvalnost, ni slavu – samo je, kako kaže, uradio ono što bi svaki čovek trebalo da uradi.
Od tada, pružio je drugu šansu životu desetinama ljudi – starima i mladima, ženama i muškarcima, pa čak i jednom radniku koji je slučajno upao u reku dok je popravljao šine. Niko mu nije bio stranac – jer za Renata, ljudski život nema ime, ni prošlost – ima samo vrednost.
"Svi koji skoče plivaju, održavaju se. Taj ko skoči da želi to da uradi u sekundi bi se prepustio i potonuo bi. Ali kada su ispod vode, životni refleks je da žele vazduh i isplivavaju na površinu i na taj način traže ruku spasa, traže zadnju šansu ukoliko sreće imaju da nekog ima gore", rekao je Grbić.
Iako mu, kako sam kaže, najviše znače reči običnih ljudi, oni koji su ga upoznali kroz njegova dela dobro znaju da je Renato Grbić mnogo više od tihog heroja. Iza njega stoji niz priznanja: nagrada za herojsko delo 2010. godine, titula “Naj Beograđanina”, plaketa za najplemenitiji podvig, i nebrojene zahvalnice koje više ni sam ne broji – jer mu, kako kaže, nije broj u pitanju, već svaki život koji je ostao živ.
Jedan od najupečatljivijih trenutaka dogodio se 2014. godine, kada je Renato spasao šesnaestogodišnju devojčicu iz Borče koja je skočila s Pančevačkog mosta u pokušaju da sebi oduzme život. Vest je stigla brzo, a Renato je, bez razmišljanja, uskočio u čamac i pojurio ka mestu nesreće.
Zajedno sa svojim prijateljem, uspeo je da je izvuče iz hladnog Dunava. Bila je u šoku, preplašena, ali zahvaljujući njihovoj brzoj reakciji, prošla je samo s lakšim povredama i ubrzo je prebačena u Urgentni centar.
"U čamcu je plakala i uporno ponavljala da želi da umre. Kad smo je izvukli na obalu rekla nam je da joj je drug poginuo pre dve nedelje, ali i da je izgubila oca pre 12 godina. Bila je u šoku, ali dosta prisebna. Nisam primetio da je duševno bolesna, kao većina ljudi koje izvučem iz Dunava", rekao je Grbić tada za Telegraf.rs.
Međutim, ljudi kojima je dao drugu priliku za život nikad nisu došli da mu se zahvale, a ni njihovi članovi porodice.
"Desilo se da je jedan kriminalac spas od policije našao skokom u reku. Pokušao sam da pomognem, ali je bio agresivan. Policija mi je dala znak da ga pustim. Izvukao sam iz vode jednu komšinicu, ima muža, sina... Nikada niko nije došao barem da popijemo kafu. Samo sa jednom devojkom, koja je imala 18 godina kada se odlučila da oduzme sebi život, viđam se redovno i to mi je najveća nagrada. Ona se sada udala, dobila je dete. Bio sam kod nje na svadbi i neverovatno je da su baš tog dana skočile sa mosta dve devojke iz Vranja. Odmah su me zvali da pomognem u potrazi, ali, nažalost, bilo je kasno", priseća se Renato.
Renato Grbić dobitnik je nagrade za Herojsko delo 2010. godine, nosilac je plakete za najpodvig, vlasnik počasnog pasoša i brojnih zahvalnica.
