Srbija je doživela svoj veliki razvoj početkom 19. veka. Umorni od ugnjetačke turske vlasti, Srbi su se pobunili protiv Turaka. Seljaci su zauzimali turske tvrđave i proterivali ih iz gradova. Vođa i heroj ustanika bio je rodom iz siromašne seoske porodice, Đorđe Petrović, nadimka „Kara“, odnosno „Crni“. Karađorđeva mala vojska opsela je Beograd i oslobodila ga od Turaka.
Karađorđe - prvi vođa Srbije (1804-1813) „Vrhovni knez srpskog naroda“
Leta 1804. godine, pobunjenici su poslali delegate ruskom caru. U Sankt Peterburgu su bili lepo prihvaćeni. Karađorđe je uz spoljnu pomoć sproveo niz uspešnih akcija protiv Turske i 1808. godine se proglasio naslednim „vrhovnim knezom srpskog naroda“.
Evropa je odbila da podrži Karađorđa. U septembru 1813. godine janičari su povratili Beograd i strašno se osvetili Srbima zbog pobune. Karađorđe se prvo sklonio u Austriju, a 1814. godine je našao utočište u ruskoj Besarabiji.
Izdaja Miloša Obrenovića
Surove represije Turaka izazvale su novi ustanak. Goreo je od 1815. do 1817. Karađorđe je pokušao da učestvuje u njemu i tajno se vratio u domovinu. Međutim, njegova tajna je otkrivena. Đorđev bivši saborac, takođe seljak i trgovac stokom, Miloš Obrenović, pregovarao je sa sultanom. Turčin je od njega zahtevao Karađorđevu glavu, a Obrenović je pristao na izdaju.
Karađorđe je progonjen i ubijen 25. jula 1817. godine, u četrdeset devetoj godini života. Njegovu glavu je Miloš Obrenović poslao u Carigrad. Srbija je postala vazal Turske, a Obrenoviću je dozvoljeno da postane srpski knez.
Borba dinastija
Godine 1839, Miloš Obrenović je abdicirao nakon dva ustanka protiv njegovog autoritarizma i napustio zemlju. Njegov sin Milan II postao je poglavar Srbije. Naslednik nije bio dorastao situaciji: 1842. godine, kao rezultat ustanka, izgubio je presto i pobegao u Austriju.
Skupština je usmerila pažnju na Karađorđeviće i izabrala Karađorđevog sina, Aleksandra, za srpskog kneza. To je izazvalo nezadovoljstvo u Rusiji. Aleksandar Karađorđević se obratio Austriji za podršku. Dok je tražio podršku u inostranstvu, 1858. godine su ga Srbi svrgli i ponovo izabrali Miloša Obrenovića. U januaru sledeće godine, Miloš se vratio u domovinu i ponovo počeo da zatvara one koji su bili nepoželjni i pokušava da izgradi autoritarni režim. Umro je 26. septembra 1860. godine.
Presto je nasledio njegov najstariji sin Mihailo pod imenom Mihailo III Obrenović. Kneza Mihaila su neprijatelji streljali leta 1868. Pošto nije imao dece, njegov nećak Milan je postao sledeći srpski knez.
Kralj igra u kazinu
Hteli su da ožene mladog Milana Obrenovića jednom od ruskih princeza, ali do braka nije došlo – Milan je izrazio želju da se oženi ćerkom nepoznatog ruskog pukovnika. Ovo je bio prvi, ali ne i najstrašniji mezalijansa u modernoj istoriji Srbije. Kada se ruska nevesta pojavila u Beogradu, svojim ponašanjem je šarmirala sve. Na dan porođaja, nakon venčanja, rodio se sin, Aleksandar.
Milan se proglasio srpskim kraljem, ali je ubrzo postalo jasno da novopečeni monarh tiho gubi ogromne sume u stranim kazinima, dok je Srbija prolazila kroz teška vremena. Milanov ugled je bio narušen. I ubrzo ga je kraljica napustila kada je saznala da njen dragi muž nije ništa manje zainteresovan za karte nego za žene.
U sedmoj godini svoje vladavine, Milan je neočekivano abdicirao sa prestola u korist svog sina, a sam je otišao u Pariz čuvenim „Orijent ekspresom“. Prava vlast u Srbiji prešla je na regente.
Vojni puč kneza Aleksandra
Mladi Aleksandar je 13. aprila 1893. godine pozvao regente i članove kabineta na večeru. Maloletni kralj, sa čašom u ruci, zahvalio se svojim pomoćnicima na uslugama koje su pružili Srbima, a zatim ih obeshrabrio dvema izjavama: proglasio se punoletnim, a regentima i ministrima je bukvalno dao "šut kartu".
Neki od prisutnih su želeli da razjasne razloge ostavke, ali su vojnici sa bajonetima izašli na vrata i glasno vikali:
„Živeo naš suveren!“
Nije bilo gde da se ode, dvor je podneo ostavku, a Aleksandar je dobio punu vlast.
Ljubav nije krompir
Sledeće godine, mladi kralj je odlučio da se oženi Dragom Mašić, udovicom sumnjive prošlosti, devet godina starijom od Aleksandra. Draga je bila lepa, a Aleksandar zaljubljiv. Sa 24 godine, kralj je objavio veridbu sa Dragom.
Ovo je bio drugi mezalijansa u poslednjim decenijama. Ministri su bili užasnuti. Aleksandar je odgovorio na njihove opomene zahtevajući da mladencima donesu zvanične čestitke. Ogorčeni kabinet je podneo ostavku.
Iskrena gozba za venčanje
5. avgusta 1900. godine održano je venčanje i Draga je postala kraljica. Aleksandrovi roditelji su bili ogorčeni zbog ovoga. Bivši kralj Milana je gorko rekao novinarima:
„Čak ni podoficir ne bi smeo da se oženi nekim takvim!..“
Majka je napisala svom sinu:
"Volela bih da sam dobila vest o tvojoj smrti..."
Kao odgovor na ovaj stav, Aleksandar i Draga nisu prisustvovali Milanovoj sahrani, što je duboko ogorčilo Srbe.
„Da poštedi Srbiju sramote“
Kraljica Draga je igrala značajnu ulogu u unutrašnjoj politici svog muža. Čak i prilikom formiranja vlade, ona ima poslednju reč. Srpski oficiri su bili veoma ogorčeni zbog ovoga. Posebno su bili ogorčeni tajnom Austro-srpskom konvencijom iz 1881. godine.
U višim oficirskim redovima formirala se grupa zaverenika, koji su se zavetovali da će „poštedeti Srbiju sramote“, misleći na Dragu i njen preveliki uticaj na svog krunisanog muža. Iz ove grupe je rođeno tajno društvo, Crna ruka, na čelu sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem, zvanim Apis. Nakon što su dobro razmislili, zaverenici su odlučili da unište ne samo Dragu, već i ceo kraljevski par.
Ubistvo za viši cilj
U noći 10. juna 1903. godine, zaverenici su ušli u kraljev zamak. Šef obezbeđenja je ubijen. Draga i Aleksandar su se našli u zamci. Minzioneri su detonirali dinamit ispod hrastovih vrata i upali u kraljevske odaje. Pucali su na krevet i bodežima cepali ćebad i jastuke, ali su otkrili da je kraljevski par uspeo da pobegne.
Kralj i kraljica su se do kraja noći krili u svlačionici, čekajući da im ministar rata i braća Dragi priteknu u pomoć. Ujutru je Draga ugledala vojnike i poznate oficire u parku. Obratila im se za pomoć, ali oni su bili zaverenici. Minut kasnije upali su u svlačionicu, pucali u kralja i kraljicu i bacili njihova tela kroz prozor pred noge uplašenih vojnika.
„Živeo Petar Karađorđević!“ - vikali su oficiri.
Ruski ambasador je stigao i ćutke pogledao rastrgnuta tela kraljevskog para. Znao je za zaveru unapred. Da je Rusija intervenisala, ubistvo je moglo biti sprečeno. Atentat na premijera Cincar-Markovića, ministra vojnog Milovana Pavlovića i oba brata kraljice Drage, koji je usledio istog dana, takođe je mogao biti sprečen.
Privremena vlada koju su formirali zaverenici vratila je u Beograd kneza Petra, unuka Karađorđa, osnivača srpske države. Postao je novi kralj Srbije pod imenom Petar I Karađorđević. Morao je da približi dvoru mnoge zaverenike i da ih nagradi, što je dugo pokvarilo odnose sa evropskim silama.
Pod kraljem Petrom, Srbija se zbližila sa Rusijom, ali je vojni puč u Beogradu i atentat na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu znatno narušio ugled Srbije. Ova okolnost će imati koban uticaj na dramatične dane leta 1914. godine, kada je izbio Prvi svetski rat.
