Žena koja u glavi ima programirano siromaštvo je uvek u nekom režimu "preživljavanja". Njen život je sastavljen od niza moranja. Evo po čemu ćete je prepoznati:
1. Ona misli da je sve „preskupo“ - i za nju i uopšte.
Da idem na kafu a ona u gradu košta 250 dinara? Glupost. Toliko je 100 grama kafe. Dobra kozmetika? Šta fali ovoj jeftinijoj. Kursevi napredne obuke? „Sve imaš na internetu.“ Žena sa mentalitetom oskudice uvek pronalazi izgovor zašto ne ulaže u sebe. Ona troši, ali ne investira. I pita se zašto se život ne menja.
Dokle god mislite da je sve „van vašeg domašaja“, ne živite po svojim mogućnostima, već u strahu.
2. Krivi državu, muškarce, šefove - bilo koga osim sebe
Žena sa ovakvim načinom razmišljanja je sigurna da bi mogla bolje da živi da nije bilo… (a lista je dugačka). Ali njena lična odgovornost nikada nije na ovoj listi. U njenom svetu, svi su krivi - osim one koja može da uzme život u svoje ruke i da bar nešto promeni.
Nisi kriv za svoju prošlost, ali si odgovoran za svoju budućnost.
3. Ona bira jeftinije - i plaća dva puta
Umesto kvalitetnih artikala - uzima one na popustu. Umesto pouzdanih stručnjaka - jeftiniji. Umesto strateškog razmišljanja - „samo ne trošite previše“. Ali onda se ona žali: „Ne radi“, „Opet se pokvarilo“, „Uzela sam pogrešan“.
Paradoks je u tome što je štednja na sebi često najskuplja greška.
4. Sigurna je da lepe stvari „nisu za nju“
Ona uđe u prodavnicu i čak ni ne pogleda kvalitetne stvari. Ona vidi dobar život drugih i odmah pomisli: „Ovo nije za mene.“ Ne zato što ne može, već zato što sebi ne daje pravo da to želi. Ona saseca snove u korenu.
Ako ne veruješ da zaslužuješ bolje, nećeš ni napraviti korak ka tome.
5. Ona ne pita – jer „ne želi da bude dužna“
Možda je na ivici, ali će ipak reći: „Hvala, mogu sama.“ Žena sa mentalitetom oskudice meša pomoć sa poniženjem, podršku sa opasnošću i poverenje sa ranjivošću. I na kraju ostaje sama, bez podrške, bez rasta, bez razvoja.
Pitanje za pomoć nije slabost. Ovo je zrelost. I snagu koju prepoznaješ u drugom.
6. Ona je stalno u režimu preživljavanja, a ne u režimu života.
Ujutru sebi kaže "izdrži". U pondeljak se hrabri "Zadatak je preživeti do petka". Rodbinu trpi i ćuti „samo dok ne odu“. Njeni dani su niz „mora se“, „strpljenje“, „kasnije“. Ona ne gradi, ne sanja, ne stvara. Ona preživljava u svetu gde je sve protiv nje. Ali svetu to ne smeta. Samo što njen scenario tako kaže.
Dokle god razmišljate u smislu oskudice, nećete videti obilje, čak i ako je u blizini.
Put iz siromaštva ne počinje sa vašim novčanikom. Već iz glave, srca i hrabrosti da kažete sebi: „Mogu da živim drugačije.“
