"Od ljutnje i gorčine zbog gubitka, do sreće – sve se promenilo u trenu. Tačnije, promenom mog načina razmišljanja.
Nakon što mi je preminula supruga, s kojom sam proveo 40 godina života, našao sam se u stanju potpunog očaja. Međutim, ono na šta nisam bio spreman bila je spoznaja da će me gotovo svaki trenutak u svakodnevnom životu podsećati na njen odlazak.
Ima smisla, zar ne?
Kada ste decenijama vezani za nekoga i zajedno gradite život, sve vas podseća na tu osobu – pesme, nameštaj u kući, čak i najobičnija kupovina, stari pohabani kauč... Zapravo, sve što postoji.
Ali ono što me je najviše šokiralo u mom putu kroz tugu bio je prizor starijeg para kako se drži za ruke. Moja reakcija je bila bes i ljutnja.
Morate da razumete – voleo sam svoju suprugu više nego što reči mogu da opišu. Bila je moje sve: moj oslonac, savetnik, ljubav, kraljica mog srca.
Ništa i niko nije dolazio pre nje. Bila je moj najbolji prijatelj i radovao sam se tome da zajedno ostarimo. I mislim da je upravo u tome bio problem.
Stao sam i nemo ih posmatrao. Razmenjivali su osmehe, razgovarali tiho i pažljivo, gledali jedno drugo s toliko ljubavi. A ja sam ključao od besa. Ljubomora i gorčina potpuno su me preplavile, i tek tada sam primetio da su mi šake stegnute u čvrste pesnice.
Potom su mi niz lice potekle suze. Tiho sam plakao, a u istom momentu znao da je to greška, jednostavno su me preplavili takvi osećaji: „Mrzio sam svakoga ko je srećan u našim godinama, nisam mogao da prihvatim da je drugima dobro dok ja patim”.
Želeo sam da ostarim sa svojom dragom. Želeo sam da zajedno idemo u kupovinu, da se osmehujemo jedno drugom, da razgovaramo, da se volimo.
Dok sam išao kući, bes u meni je samo rastao. Ali tada sam pomislio na svoju decu – veselu i srećnu, i znao sam da bi ih zbunilo i zabrinulo kada bi me videli u takvom stanju. Zato sam se zaustavio daleko od ljudi, i pokušao da se saberem.
Preobražaj tuge
Pre nekoliko godina osmislio sam strategiju kako da sebi i svojoj dec pomognem da lakše prolazimo kroz izazovne situacije. Učio sam ih kako da promene perspektivu i reaguju drugačije na stvari koje bi ih mogle uznemiriti.
Pitao sam se – da li bih mogao da primenim istu tehniku na sopstvenu bol? Isprva mi je delovalo nemoguće. Osećao sam da nemam nikakvu kontrolu nad emocijama. Ali znao sam jedno – ako nešto ne promenim, ovakvi trenuci će se ponavljati iznova i iznova.
A ja ne verujem da se stvari popravljaju same od sebe. Verujem da ih sami moramo učiniti boljima.
Seo sam i napisao novi „scenario“ za sebe. Otišao sam u manastir i popričao sa sveštenikom. Rekao mu sve što mi je na duši. Da me mori kada gledam druge ljude koji su srećni, da sam svestan svojih godina i da se plašim da ću umreti, da ću završiti sam, da neće biti nikoga ko može da mi pomogne, da mi doda lek...
Sveštenik me saslušao i rekao: Ti živiš u budućnosti umesto u sadašnjosti. Plašiš se stvari za koje ne znaš da li će se desiti. Sve lepo što se desilo u prošlosti kao da se podrazumevalo. Treba ti više zahvalnosti. Savet - ujutru kad ustaneš zahvali se bogu na još jednom danu i na tome što si u mladosti imao lep žiovt i što si imao suprugu koju si voleo i koja je tebe volela. Naveče kad legneš učini to isto. I videćeš, počećeš da se diviš ljudima koji su srećni, a ne da ih prezireš.
I na moje iznenađenje – suze nisu nestale. Samo su postale suze radosnice.
Pronalazak radosti nakon gubitka
Nekoliko dana kasnije, dobio sam priliku da primenim svoj novi pristup.
Dok sam išao u šetnju i ugledao sam još jedan stariji par kako se drži za ruke i polako hoda prema meni. Instinktivno, nasmejao sam se. Oni su mi uzvratili osmeh.
Prišao sam im i rekao: „Divno je videti koliko se volite.“
Moj novi scenario zahtevao je da aktivno tražim starije parove koji izgledaju zaljubljeno. Da im priđem s ljubaznošću. Da osetim njihovu ljubav. I na kraju – da dopustim da me njihova sreća ispuni i da im kažem koliko mi to znači.
Starija dama zastala je, pogledala svog supruga, a zatim mene. Oči su joj zablistale.
„Hvala ti"
Bio sam srećan, nekome sam popravio dan, a ja nisam osećao onu gnev od ranije.
Otišao sam kući sa suzama, ali ovog puta – suzama radosnicama.
Od tada, bezbroj puta sam prilazio nepoznatim starijim parovima, osmehujući im se i deleći s njima trenutke ljubavi.
Svaki put, bez izuzetka, osetili smo međusobnu toplinu. Nekada su to bili samo osmesi, ponekad zagrljaji, a povremeno i suze.
Ali uvek, baš uvek, ljubav je bila prisutna.
Od gubitka i gorčine, do suza sreće.
I sada, stalno tragam za ljubavlju oko sebe.
