Srednjovekovna Evropa mogla je biti zastrašujuće mesto za ženu snažnog duha, naročito onu koja je posedovala znanje babice i sklonosti isceliteljke.
U Nemačkoj u 16. veku, Valpurga Hausmanin, starija udovica, bila je savršen model za vešticu. Optužena za više od 40 gnusnih zločina nad decom, uključujući vampirizam i ubistvo, njene jezive ispovesti bile su još šokantnije – priče o demonskom odnosu, kanibalizmu i jeresi izazvale su strah i gnev. Međutim, ostaje istorijsko pitanje: da li je zaista bila u savezu sa mračnim silama ili tek nesrećna žena uhvaćena u vrtlogu puritanske histerije? Bilo kako bilo, priča o Valpurgi Hausmanin pruža zastrašujući uvid u mračnu mitologiju veštičarenja i užasno nasilje koje ju je činilo stvarnom.
Njena karijera babice dovela je do optužbi za ubistvo beba
Gotovo dvadeset godina Valpurga Hausmanin bila je ugledna babica u bavarskom gradiću Dilingen. Međutim, njen život se srušio onog dana kada su je optužili za veštičarenje. Nije jasno ko je prvi pokrenuo glasine, ali sumnja se pojavila kada je u kratkom vremenskom periodu porodila nekoliko žena koje su na svet dolene mrtvorođenčad – tragičan niz događaja koji je probudio strah u njenoj zajednici.
Kako su se priče širile, njen ugled se pretvorio u opasnu stigmu, a uskoro je završila u lancima, optužena za zločine maleficije: ubistvo novorođenčadi, uništavanje useva i pomor stoke.
„Blago ispitivanje“ ubrzo je preraslo u brutalno mučenje, a Valpurga je pod strašnim bolovima priznala sve, iznoseći jednu od najjezivijih ispovesti u istoriji veštičarenja.
Tvrdila je da ju je prevario sam Đavo
Prema sopstvenim rečima, njen savez sa Đavolom sklopljen je 1556. godine, tri decenije pre njenog hapšenja, kada je pokušavala da preboli smrt svog muža. Tražeći utehu, zavela je jednog komšiju i nagovorila ga da je poseti te večeri. Ali, umesto čoveka koga je očekivala, pred njom se pojavio demon u ljudskom obličju, po imenu Federlin, i prevario je da s njim legne.
Nakon što su bili intimni, osetila je njegovo kopito – hladno i tvrdo poput drveta – i shvatila da se upustila u odnos sa silom zla. U strahu je zazvala Isusovo ime, nakon čega je demon pobegao.
Zaklela se Satani i jela tela novorođenčadi
Ostatak njene ispovesti bio je toliko užasan da bi i najbešćutnijima sledio krv u žilama. Kako je tvrdila, Federlin se vratio već sledeće večeri i ponovo je posedovao, obećavši joj zaštitu ukoliko mu se preda telom i dušom. Pristala je, a svoj prljavi savez zapečatili su zdravicom – pijući vino i gosteći se pečenim mesom nevine bebe.
Bez obzira na početne sumnje, ubrzo je potpuno postala njegova sluškinja, upuštajući se u strašne činove zla – uništavanje svog susedstva, trovanje stoke i pogubljenje dece. Federlin ju je neprestano posećivao, primoravajući je da vodi ljubav s njim na javnim mestima i dajući joj zlokobnu mast pomoću koje je nanosila bolest i smrt. Tvrdila je da je mazala tela mladih majki i tek rođenih beba ovom otrovnom smesom, nakon čega bi umirali. Priznala je da je usmrtila mnogo dece dok je radila kao babica, zaražavajući ih svojom mračnom magijom i čak sisajući njihovu krv zajedno s drugim vešticama, da bi potom koristila njihove kosti i kosu u svojim đavoljim ritualima.
Njena priznanja, dobijena dok su je mučili, bila su suviše strašna da bi ostala nekažnjena. Kao i mnoge žene optužene za veštičarenje, Valpurga Hausmanin završila je svoj život na lomači, postavši još jedan tragičan simbol straha i surovosti svog vremena.
Priznala je da je odbacila Boga i oskrnavila svete predmete
Šokantno koliko je njeno priznanje bilo, još strašnijim ga je činila njena drska odbijenost Boga. Hausmännin je, navodno, ne samo ubila bezbroj nevinih ljudi koristeći vradžbine, već je i krišom iznosila crkvene sakramente i simbole, koristeći ih u crnim misama sa đavolom, i zvanično se odrekla hrišćanstva, a time i mogućnosti spasenja.
Seks sa demonom bio je jedno, ali prinošenje tela Hristovog Zlu bilo je nešto što ljudi u Bavarskoj 16. veka nisu mogli ni da pojme. Zbog toga su carski sud i nadbiskup Augsburga odmah doneli presudu – smrtna kazna. Njena imovina je konfiskovana, a ona je zatvorena u tamnicu, čekajući dan pogubljenja.
Njena zajednica ju je mučila i ponižavala
S obzirom na prirodu njenih navodnih zločina, Hausmännin nije mogla biti sahranjena kao hrišćanka, što je tadašnjem narodu bila teška kazna sama po sebi. Po tadašnjem verovanju, ona ne bi mogla da vaskrsne na nebu, jer ju je čekala najsurovija kazna – spaljivanje na lomači. Ali ni to nije bilo sve. Za veštice čiji su zločini smatrani posebno užasnim, bile su pripremljene dodatne torture.
Najpre je vezana za klimavu zaprežna kola i provozana ulicama grada, izložena ruglu i gnevu okupljene mase. Na putu do mesta pogubljenja, njeno telo je čak pet puta oskrnavljeno usijanim gvozdenim klještima: prvo joj je rastrgnuta leva dojka i desna ruka, zatim desna dojka. Nakon toga su joj ponovo oderali levu ruku, a kada je konačno stigla do lomače, njena leva šaka je brutalno unakažena.
Njena užasna smrt bila je oličenje srednjovekovnog lova na veštice
Iako se činilo da su njene patnje dostigle vrhunac, Hausmännin je i dalje čekala kazna za izdaju zakletve koju je dala kao babica – zaveta da će lečiti i štititi, koju je pre 20 godina položila polažući desnu ruku na Bibliju. Zato joj je ta "grešna" ruka odsečena pred masom, a ona je zatim čvrsto privezana za grubi drveni stub, gde je spaljena pred okupljenima. Ljudi su stajali niz vetar kako bi izbegli crni dim i miris spaljenog ljudskog mesa.
Čak i kada je pretvorena u pepeo, njeno telo nije smelo da ostane na zemlji kako ne bi bilo korišćeno u nekim zlim obredima. Zbog toga je dželat lopatom pokupio njene ostatke i bacio ih u najbližu reku, gde ih je bujica odnela zauvek.
Njena priznanja bila su živopisna, precizna i puna inkriminišućih detalja
Posmatrajući njen slučaj sa vremenske distance, moguće je da je Hausmännin bila žrtva glasina, a ne stvarna jeresnica. Ipak, ono što najviše upada u oči jeste neverovatan nivo detalja u njenim priznanjima, koja su se savršeno uklapala u tadašnji narativ o vešticama. Kako je uspela da opiše okultne obrede sa tolikom preciznošću?
Opisala je đavola kao velikog kneza, bogato odevenog, sa sedom bradom i na ukrašenom prestolu, kao i ugovor koji je potpisala sopstvenom krvlju. Pričala je o tome kako je grad izgledao kada je jahala na vile iznad njega, kako je polno opštila sa demonom Federlinom u svojoj tamničkoj ćeliji, kako je posmatrala žrtve dok umiru i kako nikada nije koristila so dok je obedovala sa đavolom.
Iako je odrasla kao katolkinja, nije jasno kako je znala da je so – simbol svetosti i zaštite – zabranjena na veštičjem sabatu. Kako je jedna ugledna žena došla do takvog znanja o crnoj magiji? I, što je još važnije, zašto je sve to priznala?
Nikada neće biti poznato da li je verovala u sopstveno priznanje ili zašto ga je dala
Da li je Valpurga Hausmännin bila samo žena bujne mašte sklona izmišljotinama? Ili je možda bila očajna žrtva koja je samo želela da okonča bol od mučenja? (Jer, ipak, šrafovi za palčeve su neverovatno ubedljivo sredstvo). Ili je, pak, patila od zabluda o sopstvenoj grešnosti, stvarajući u svojoj glavi scene izopačenosti u koje je verovala?
Bilo kako bilo, meštani su u njenim rečima pronašli ono što su tražili. Njena priznanja su zauvek zapečaćena u mračnim spisima istorije. Međutim, jedno pitanje ostaje: da li je ona zaista verovala da je veštica? Njeni sudije su možda želeli da pokažu sopstvenu pobožnost i odanost poretku, ali šta je starica Hausmännin mogla da dobije od ovakvog priznanja?
Njeno strašno priznanje postalo je obrazac za kasnije suđenja vešticama
Iako zastrašujuća, priča o Valpurgi Hausmännin zapravo nije odstupala od klasičnog srednjovekovnog shvatanja pravde nad vešticama. Njena priznanja su postavila osnovne okvire odnosa između veštica i đavola tokom Srednjeg veka, šablon koji će se kasnije preslikavati na lov na veštice širom Evrope i kolonijalne Amerike. Ako je želela da se njeni inkvizitori uvere u njenu krivicu, uradila je to besprekorno – njene reči su utelovile svaku predstavu o zlu koju je tadašnje hrišćanstvo imalo. Kada je završila sa priznanjem, dželati nisu mogli dovoljno brzo da naseku drva za lomaču.
Lovovi na veštice poput njenog odneli su na hiljade života tokom četiri veka
U Nemačkoj je veštičarenje ostalo kažnjivo zakonom sve do kasnog 18. veka, služeći kao savršen izgovor za objašnjenje nedaća poput bolesti ili iznenadne smrti, koje bi inače bile pripisane Božjoj volji.
Lov na veštice se kroz istoriju dešavao u različitim kulturama, ali je svoju zloglasnu formu dobio kada je katolička crkva u Evropi uspostavila inkviziciju u 12. veku, sa ciljem iskorenjivanja jeresi po svaku cenu. Tokom više od 400 godina, desetinama hiljada ljudi je presuđeno smrću u ime pravde.
Život Hausmännin tako ostaje strašno svedočanstvo o tome koliko daleko su ljudi bili spremni da idu iz straha od zla.
