Iako Patrijarh Pavle već 15 godina nije među živima, njegovo nasleđe ostaje duboko utkano u narodnu svest. Njegove blage, ali britke misli i reči i danas odjekuju među ljudima – nekada kao uteha i lek, a nekada kao dragocena životna lekcija koja nas usmerava ka pravim vrednostima.
Nenad Gugl, profesor srpskog jezika i književnosti, u jednom televizijskom gostovanju u emisiji "Kad anđeli spavaju", podelio je priču koja je odavno pronašla put do mnogih srca, prenoseći se kao tiha, ali snažna poruka o smislu ljudskog postojanja.
Priča govori o nesrećnoj majci koja je doživela najveći mogući bol – gubitak sina. Mladić, nesposoban da se izbori sa svojim unutrašnjim demonima, odlučio je da sebi oduzme život. Slomljena i očajna, majka se obratila svešteniku, moleći ga da njenom sinu održi opelo. Međutim, prema hrišćanskim pravilima, opelo se ne drži za one koji su sami sebi oduzeli život, jer je to u suprotnosti sa crkvenim načelima. Sveštenik, u nemogućnosti da joj ispuni molbu, savetovao ju je da potraži odgovor kod tadašnjeg Patrijarha Pavla, čoveka čija je mudrost bila nadaleko poznata.
Majka, očajna i obuzeta bolom, nije gubila nadu. Krenula je u potragu za patrijarhom, verujući da će u njegovim rečima pronaći utehu i objašnjenje koje će joj pomoći da prihvati sudbinu. Danima je tragala, dok ga naposletku nije sustigla ispred Saborne crkve. Sa suzama u očima, obratila mu se drhtavim glasom i postavila mu jednostavno, ali teška pitanje:
"Možete li da održite opelo mom maloletnom sinu koji se ubio?"
Patrijarh Pavle, poznat po svojoj blagosti i mudrosti, zastao je na trenutak, pogledao je mirno, kao da se u tom trenutku moli za prave reči, i onda je izgovorio samo tri reči:
"Život je dužnost."
Te tri reči odzvonile su u majčinom srcu, teže od svake duže besede. U njima je osetila duboku poruku – da život nije samo lična odluka, hir ili pravo izbora, već sveta dužnost koju nam je poverio Bog. Ako nismo mi sebi dali život, nemamo ni pravo da ga oduzmemo.
"Život je dužnost" – jednostavne reči, ali toliko snažne i pune značenja. One nas podsećaju da, bez obzira na sve teškoće, iskušenja i patnje, život ima svoju svrhu i da nije uvek u našoj vlasti da odlučujemo o njegovom kraju. Ove reči ostale su urezane u srcima onih koji su ih čuli, kao podsetnik da je svaki novi dan dar i da, koliko god nam ponekad bilo teško, moramo nositi svoj teret sa verom, strpljenjem i nadom.
