Francuskinja Tipi Bendžamin Okanti Degre, mnogo poznatija po nadimku Movgli, otkako je došla na ovaj svet, njen život je veoma neobičan. Nije imala detinjstvo kao sva ostala deca, umesto sa vršnjacima, igrala se sa mnogim egzotičnim životinja, slonovima, lavovima.
Naime, njeni roditelji Alen Degre i Silvija Robert, radili su kao fotografi u Francuskoj. Ali jednog dana su zamenili život u velikom i bučnom gradu za divlju i suncem obasjanu Afriku. Nisu znali koliko će njihovo službeno putovanje trajati. Par je fotografisao životinje, živeo u šatorima, komunicirao sa lokalnim plemenima i bio srećan.
Čak ni vest o Silvijinoj trudnoći nije naterala fotografe da se vrate u dobru staru civilizovanu Francusku. Naprotiv, odlučili su da odgajaju dete u istim uslovima u kojima su i sami živeli.
I tako, 4. juna 1990. godine, u nacionalnom parku u Namibiji, rođena je mala, svetle puti, plavokosa devojčica, toliko drugačija od lokalnog stanovništva. Mladi roditelji su svojoj ćerki dali ime po američkoj glumici, zvezdi Hičkokovog filma „Ptice” i aktivistkinji za prava životinja Tipi Hedren.
Kada je devojčica rođena, od porodice je zatraženo da napusti zaštićeno područje. Uprava parka je bila zbunjena prisustvom tako malog deteta. Niko nije hteo da bude odgovoran za život i zdravlje bebe.
Potom su se preselili u Bocvanu, ne odustajući od svojih snova. Prisustvo malog deteta tamo nikome nije smetalo. Porodica se nastanila u zaštićenom području, u blizini plemena Bušmana i Himba. Ovi narodi i dalje žive u primitivnom komunalnom sistemu. Bušmani čak i ne dele svoje stanovnike po socijalnom statusu, već se prema svima odnose jednako. Prihvatili su i evropsku porodicu, a devojčica je praktično postala deo njihovog plemena.
Odrastanje među najstarijim narodom i divljini
Mala Tipi je odrasla u divljini. Pritom nije imala teških bolesti, a od povreda koje je zadobila tokom godina života u Africi imala je samo par ogrebotina. Udaljenost od civilizacije učinila je devojku posebnom. Ona, za razliku od mnogih predstavnica lepšeg pola, ne plaši se zmija, insekata ili guštera. Naprotiv, Tipi je pokazivala radoznalost i ljubav prema svakoj životinji na koju bi naišla.
Jedan od njenih favorita bio je veliki stari slon po imenu Abu. Jahala je na njegovim leđima i provodila mnogo vremena pored ove životinje. Volela je da rukuje žabama, da se igra sa malim mladunčetom lava, a čak je i dresirala divljeg leoparda po imenu Džej. Ova mačka je odrasla u blizini ljudskog naselja i nije se plašila da im dođe. Leopard praktično nije puštao nikoga blizu sebe, ali ne samo da je dozvolio maloj Tipi da se približi, već je čak i slušao devojčicu na neki način.
Roditelji su kamerom zabeležili ćerkino odrastanje. A fotografije su poslate poznatim časopisima. Tako je priča o devojci Movgli postala poznata svetu daleko izvan Afrike. Kasnije, na osnovu godina koje je dete provelo rame uz rame sa divljim životinjama, biće snimljen film i napisana knjiga.
Ali mala Tipi sve ovo još nije znala i malo je verovatno da bi je to zanimalo. Na kraju krajeva, bilo je mnogo zanimljivije prepoznati životinjske tragove, naučiti pucati iz luka, pecati, komunicirati sa zmijama, nojevima i merkatima.
Plemena u čijem društvu je odrasla, u početku je nisu lako prihvatali, ali vrlo brzo je i njih osvojila. Čak su joj dali i svoje ime - Okanti. Ova reč se prevodi kao mungos.
Kasnije je naučila da razlikuje otrovne gmizavce od bezopasnih i uopšte se nije plašila sveta oko sebe, jer ga je poznavala i, čini se, čak razumela jezik životinja.
„Razgovaram sa njima umom, očima, srcem ili dušom. „Vidim da sve razumeju i da mi odgovaraju“, istakla je Tipi.
Naučila je mudrost preživljavanja u afričkim uslovima, ali njeni roditelji su shvatili da će se jednog dana morati suočiti sa svetom koji je ostao u prošlosti francuskih fotografa. Oni su je sami učili prihvaćenim naukama. Tipi je mogla da čita ne samo tragove divljih životinja, već i obična pisma.
Nije javno poznato šta je navelo porodicu da se vrati u rodnu Francusku kada je njihova ćerka imala deset godina. Ili se nešto dogodilo, ili su i sami bili umorni, ili su odlučili da svojoj ćerki daju puno evropsko obrazovanje.
Ali dete je veoma teško podnelo odvajanje od svoje voljene Afrike. Veliki grad sa svojim kamenim zidovima i beskrajnom vrevom bio joj je stran i neshvatljiv. Tipi je patila za prostorom gde su je okruživale njene voljene životinje, gde se nebo nije skrivalo iza betonskih sivih zgrada, već je sijalo kroz lišće drveća.
Devojka takođe nije razumela zakone običnog, neplemenskog ljudskog društva. Vršnjaci su joj bili dosadni, i bila im je čudna. A učitelji nisu odobravali njenu slobodoljubivu prirodu. Tako je ubrzo afričko dete prebačeno na kućno školovanje. Jedini prijatelj iz prošlosti i nit koja je dovela do srećnog detinjstva bio je pupavac.
Tipi se tako teško prilagođavala novoj životnoj realnosti da je postojao period kada je devojčica Movgli počela da ima zdravstvenih problema zbog stresa. Nelagodnost okoline i nespremnost da prihvati situaciju narušili su njegovo zdravlje, uprkos odsustvu fizičkih tegoba.
Ali postepeno se, činilo se, Tipi navikla na to, pomirila sa novim uslovima života, kada su njeni roditelji dobili neočekivanu ponudu. Novinari su kontaktirali Degrea. Želeli su da tinejdžerku učine glavnim junakom nekog putopisnog filma. I Tipi se odmah svidela ova ideja - takva prilika da se vrati u svoja rodna mesta možda se više neće pojaviti.
Tako je sa 14-godišnjim tinejdžerom snimljeno šest epizoda programa „Oko sveta sa Tipi“. Snimanje ove emisije ne samo da joj je omogućilo da ponovo poseti svoju voljenu Afriku, već ju je i podstaklo da donese sudbonosnu odluku u životu devojke. Nakon završetka projekta, već je tačno znala šta želi da postane kada poraste.
Tipi je diplomirala na Univerzitetu Sorbonne Nouvelle, smer kinematografija. Nakon što je završila režiju, počela je da snima dokumentarne filmove. Takođe, radila je i kao čuvar tigrova u Fort Boiard-u, koji se nalazi na obali Francuske.
Pored toga, devojka je odlučila da opravda ime koje joj je dato i, prateći Tipi Hedren, stala je u zaštitu divljih životinja. Pored toga, učesnik je volonterskog pokreta koji skreće pažnju na probleme obrazovanja, zdravstvene zaštite i infrastrukture. Devojka veruje da će na ovom svetu uvek postojati neko ili nešto što treba spasiti, ali to ne znači da to ne vredi raditi. Na kraju krajeva, ako svako od nas sada uradi nešto dobro, čak i ako je to malog obima, onda zajedno možemo mnogo toga da promenimo.
Većina ljudi neće razumeti avanturističku odluku Alena Degrea i Silvije Robert. Činjenica da su pre mnogo godina ne samo da su rodili ćerku u divljini, već su je i odgajali, izaziva zbunjenost moderne civilizovane osobe. Ali izgleda da sama Tipi ne vidi ništa loše u ovome. Naprotiv, devojka se seća svog neobičnog detinjstva samo sa toplinom.
„Zahvaljujući mojim roditeljima, zahvaljujući mojim prijateljima iz Afrike, od ranog detinjstva sam živela neverovatno srećnim i punim životom“, kaže Tipi.
Napisala je roman "Tipi: Moja knjiga Afrike" , zasnovan na njenom životu u Namibiji, Bocvani, Južnoj Africi, Zimbabveu i Madagaskaru gde je živela među divljim životinjama i sa ljudima iz plemena, San Bušmanima i Himbama, koji i danas izaziva interesovanje.
Proglašena je kumom Svetskog fonda za prirodu (VVF) 2001. godine sa francuskim glumcem, producentom i rediteljem Žakom Perinom . Od 2002. do 2003. Degre je predstavio šest TV dokumentarnih filmova o divljim životinjama i životnoj sredini za Discoveri Channel.
Dokumentarni film o njenim iskustvima, „Svet prema Tipi“ objavljen je 1997.+, a "Oko sveta sa Tipi" objavljen je 2004. u režiji Žane Maskolo de Filipis.
Trenutno je aktivna je u oblasti konzervacije i industrije dokumentarnog filma, govornik je i direktor „El Petit FICMA“, dečije sekcije FICMA međunarodnog festivala ekološkog filma (Barselona).
