Rozalija Luksemburg, poznata i kao Crvena Roza, bila je revolucionarka, marksistkinja i aktivistkinja. Rođena 1871. godine u Poljskoj, kao peto dete siromašnog jevrejskog trgovca, pripadala je diskriminisanoj i često progonjenoj manjini.
U vreme kada je mali broj žena mogao steći akademsko obrazovanje, ona je doktorila i bila je jedna od retkih koje su aktivno učestvovale u političkom životu. Odlučno se borila protiv rata i diktature, uvek insistirajući na vezi između političke slobode i socijalne jednkosti.
Prva znanja sticala je u Varšavi, da bi kasnije nastavila studije na Ciriškom univerzitetu. Od ranih dana interesovala se za politiku, pa je tako bila član poljske levičarske partije Proleterijata od 1886. godine, a bila je i suosnivač Socijaldemokratske partije Kraljevine Poljske, koja je kasnije postala Socijal-demokratska partija Kraljevine Poljske i Litvanije. I danas se Roza Luksemburg uz Lea Jošigesa smatra vodećim teoretičarem poljskih socijaldemokrata.
Udajom za Gustava Libeka dobila je nemačko državljanstvo i postala je aktivna u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke. Vrlo brzo se istakla kao vatreni govornik.
Govorila je sledeće: „Želim da delujem na ljude kao udar groma, da im raspalim um, ali ne ispraznim govorima, već širinom svoje vizije, snagom svog ubeđenja i svojom moći izražavanja.”
Činjenica da je bila više uključena u revolucionarne aktivnosti možda zasenjuje njen angažman povodom položaja žena u dvadesetom veku, ali bilo bi pogrešno tvrditi da je to pitanje nije interesovalo. Osim toga, feministički pokret danas je usko povezan sa socijalizmom i marksizmom, a Roza Luksemburg jedna je od heroina feminizma.
Ona se borila da žene dobiju pravo glasa u vreme kada je pravo glasa muške radničke klase bilo sveža pojava. Trenutak da glasa i vidi druge žene kako glasaju nije doživela, s obzirom na to da je ubijena 1919. godine, neposredno pre ostvarivanja ovog prava.
U skladu sa svojim ideološkim opredeljenjem a na klasnoj osnovi, Roza pravi razliku između žena radnika i žena pripadnica buržoaske klase koje je videla kao parazite. Njih je nazivala „konzumerima u društvu“ s obzirom na to da su im muževi, kao kapitalisti, izvlačili višak od radnika, a one koristile ono što im ionako ne pripada.
Isticala je kako socijalizam i angažman radnih žena (čiji je zvanični međunarodni praznik 8. mart) doprinosi njihovom obrazovanju i intelektualnom napretku, emancipaciji generalno. U jednom od svojih članaka posvećenom pravima žena, Roza citira Čarlsa Furijea: „U svakom društvu stepen ženske slobode je prirodna mera slobode uopšte“.
Tokom prve decenije 20. veka bila je vrlo aktivna zagovarajući mir na evropskom kontinentu i snažnije povezivanje evropskih radničkih partija. Isticala je da klasna svest mora biti ispred nacionalizma i vrlo često je bivala u manjini. Tako je to sa progresivnim umovima, vrlo često su neshvaćeni ili u manjini, a vreme kasnije pokaže istinitost njihovih tvrdnji.
Sa Karlom Libknehtom, Klarom Cetkin i Francom Mehringom osnovala je 5. avgusta 1914. godine grupu Internacionalu, od koje je nastala Spartakistička liga 1. januara 1916. godine. Kasnije je Spartakistička liga zajedno sa drugim socijalističkim i komunističkim grupama osnovala KPD Nemačke, pre svega na inicijativu Libknehta i Roze Luksemburg.
Bila je oštar kritičar Oktobarske revolucije smatrajući da jednopartijski sistem ne može da zameni političku demokratiju, naglašavajući da je radnička revolucija usko vezana za političku demokratiju. U osnovi je bila demokratskog duha, jer njena čuvena izjava da je „sloboda uvek sloboda onih koji drugačije misle“ i danas provejava nad glavama onih koji su protiv demokratije.
Do kraja svog života, verovala je u snagu masa. Govorila je: „Mase su odlučujući element, one su kamen na kojem će biti izgrađena konačna pobeda revolucije.“ Nažalost, kraj 20. veka je demantovao ove reči – mase su upravo srušile socijalizam kao društveni poredak, premda on nije bio ni nalik onom o kome je sanjala Roza Luksemburg.
Početkom maja 1916. godine, zbog učešća u anti-ratnom protestu, kažnjena je na dve i po godine zatvora. Rozi je postalo jasno da samo dugoročno obrazovanje radničke klase i pametni politički potezi vode do pobede. Uprkos tome ona se u januaru 1919. godine solidarisala sa pučistima, što ju je koštalo života. Rozu Luksemburg su vojnici konjičke garde prebili i bacili u jedan kanal. Nekoliko meseci kasnije voda je izbacila njen truo i izobličen leš. Identifikovana je samo uz pomoć tašne i medaljona. To ubistvo je ostalo nerazjašnjeno i počinioci nikada nisu kažnjeni.
Stil / Mašina / i Serbia
NE PROPUSTITE
Bonus video:
