Deca u određenom periodu života, a posebno dečaci imaju epizode nasilja, besa i nervoze koji nisu sasvim jasni i često se povezuju sa ulaskom u pubertet. Obično se rešavaju razgovorom, eventualno kaznama ili odlaskom kod terapeuta.
Međutim jedan dečak je imao toliko ozbiljne napade besa, da je počeo da predstavlja veliku opasnost, kako po sebe, tako i po svoju porodicu, ali najčudnije od svega je što se on tih svojih "epizoda" uopšte nije sećao i bio ih je potpuno nesvestan.
Nakon jedne bizarne nesreće došlo je do neočekivanog otkrića i čudesnog preokreta, a njegovu ispovest prenosimo u celosti:
"Kada sam imao oko 11 godina, moja porodica mi je govorila da imam neobjašnjive napade besa bez razloga. Sedeli bismo za večerom i mama mi je rekla, u više navrata, da bi ja bacio svoj srebrni pribor preko sobe i početi da psujem i tučema brata. Potpuno ničim izazvan, počeo bih da tučem svoju (tada) 8- i 10-godišnju braću, a jednom sam čak udario i baku.
Došlo je do tačke u kojoj sam morao da jedem sam. Najgore je bilo to što se uopšte nisam sećao ovih ispada! Nisam imao pojma zašto me se braća plaše, zašto moram da jedem sam svake noći i zašto me svi naizgled mrze. Bilo je to u najmanju ruku izuzetno otuđujuće iskustvo iz detinjstva, i za kratko vreme sam počeo da dobja suicidne misli.
Moji nastavnici, prijatelji i drugi članovi porodice nisu mogli da razumeju o čemu moja porodica priča. Za njih sam bio najslađe, najpametnije i najskromnije dete koje su ikada upoznali. Voleli su me svi van mog doma.
Mama me je vodila kod psihologa, terapeuta, a u jednom trenutku i katoličkog sveštenika. Ona je zapravo mislila da sam možda pokazivao znake opsednutosti. Rekla im je da „postajem drugačije dete pred njihovim očima“. I pošto se nisam sećao ničega o čemu je pričala, ali sam video šta je bila spremna da uradi da bi došla do rešenja, bio sam sklon da joj verujem!
Jednog dana sam sa tatom otišao u bioskop i pao u predvorju i udario glavu. Dobio sam gadan potres mozga. Urađen je [CT] snimak i otkrili su da imam cistu u glavi. Cista je bila veličine bejzbol lopte i jš je rasla. Mozak mi je bio zgnječen uz desnu stranu lobanje uzrokujući ozbiljna oštećenja. Otišli smo kod neurologa koji mi je spasao život.
Rekao je da udarac u glavu bilo čudo jer su me samo nedelje delile od smrti u snu od krvarenja, i rekao je da ću morati na operaciju do kraja te nedelje.
U tom trenutku je pitao moju mamu zašto me nisu ranije doveli. Ona je rekla: "Pa, ja nisam neurolog, pa...", a on je rekao: "Siguran sam da pokazuje znake da NEŠTO nije u redu... izlivi besa, gubitak pamćenja, neobjašnjivo krvarenje iz nosa, teška depresija..."
Nikada neću zaboraviti izraz na maminom licu. Oči su joj se raširile. Okrenula se i pogledala me, uhvatila me za lice i počela nekontrolisano da jeca. Još uvek emotivno razmišljam o ovome. Samo je ponavljala: "Izvini! Tako mi je žao" iznova i iznova. Suze su joj se slivale niz lice. Samo sam je pogledao u oči i rekao: "U redu je, mama! Uskoro će mi biti bolje!"
To je bilo pre 22 godine. Doktor mi je spasio život i nije bilo komplikacija nakon operacije. Ispadi su potpuno prestali, i nakon samo mesec dana oporavka, vratio sam se u školu. Mogao sam da popravim svoje odnose sa svojom braćom tako što sam bio najbolji brat koji sam mogao da budem za njih, a poslednje dve godine života moje bake sam se trudio da joj kažem da je volim svaki dan i nikada joj nisam rekao ništa, čak ni najmanje ružno.
Ta operacija me je popravila na mnogo načina. A sve dugujem padu u bioskopu..."
NE PROPUSTITE
Bonus video:
