5 stvari koje se ni porodici ne govore: Ako želiš da budeš srećan i mudar, uradi ovako

"Postoje dva dara pomoću kojih se čovek može uzdići iznad drugih: dar rečitosti i dar ćutanja u pravom trenutku."

Arapska kultura, bogata svojim nasleđem i tradicijama, pruža nam neprocenjive lekcije mudrosti. Jedna od njih je da se čuva pod sedam pečata i da se ne otkriva drugima.

Hajde da pogledamo pet stvari koje ne bi trebalo da kažete drugima. Čak i najbliži ljudi.

1. "Ne govori prijatelju ono što ne bi rekao neprijatelju."

Šta treba da zadržite za sebe i o čemu se može otvoreno razgovarati?

Glavna ideja je potreba da budete izuzetno oprezni u onome što govorite čak i svojim najbližim ljudima. Definitivno je vredno tretirati svoje prijatelje sa istim oprezom kao i neprijatelje kada su u pitanju lične ili poverljive informacije.

Slažemo se da čak i sa onima kojima generalno verujete, morate da držite određenu distancu i da ne otkrivate sve detalje svog života. Jer u tome (u životu) uopšte nema garancija, a ono što dvoje ljudi znaju, znaju svi.

Postoje neke stvari koje treba da zadržite za sebe bez obzira koliko ste bliski toj osobi. Važno je shvatiti da otvorenost ima svoje granice čak iu prijateljskim odnosima.

2. "Ne govori loše o sebi"

O samopoštovanju. Postoji tako mudra arapska parabola, da se okrenemo njoj.

U beživotnoj pustinji živeo je starac po imenu Okam. Dugih deset godina, on je, ne štedeći truda, kopao ogromnu rupu u nadi da će pronaći vodu. Konačno, posle neverovatnog rada, njegova istrajnost je nagrađena - zemlja je upila vlagu, a na mestu iskopane rupe formiralo se jezerce.

Stanovnici okolnih zemalja bili su neverovatno srećni zbog ovog događaja i hrlili su do dragocenog izvora da pokupe životvornu vlagu. Međutim, sam Okam, plašeći se da bude označen kao hvalisavac, nije bio nimalo ponosan na svoje dostignuće. Naprotiv, on je na svaki mogući način omalovažavao vrednost jezera, uveravajući da voda u njemu nipošto nije najčistija. "Nisam učinio ništa izvanredno", rekao je starac, "Samo milošću Svemogućeg dobio sam priliku da pronađem ovaj izvor."

Ljudi su veoma ozbiljno shvatili Okamine reči i počeli da se ponašaju prema jezeru kako je sam starac želeo. Ubrzo je jedan od jadnika, umesto da utoli žeđ, počeo da pere svoje prljave noge pravo u jezeru. Drugi su ga pratili. Tako se od vrednog izvora vode jezero starijeg Okame pretvorilo u prljavo kupatilo.

Starcu je bilo mučno da vidi kako se njegovih deset godina iscrpljujućeg rada pred njegovim očima pretvorilo u ništa. Ali nije mogao ništa da uradi – ljudi su se prema njegovom stvaranju ponašali onako kako im je on u početku rekao. Jezero, koje je nekada davalo život okolnim zemljama, samo se pretvorilo u močvaru zbog preterane skromnosti svog tvorca.

Ova priča jasno pokazuje da preterano samounižavanje ne vodi ničemu dobrom. Ako osoba uporno umanjuje značaj svojih dostignuća, pre ili kasnije će ih i drugi doživljavati u istom duhu. Ponekad je zdrav ponos na svoj rad prikladniji od lažne skromnosti.

Njegova glavna poruka je da čovek ne treba da omalovažava ili kritikuje sebe pred drugim ljudima. Izjave o sopstvenim nedostacima, slabostima ili neuspesima se u arapskoj kulturi doživljavaju kao manifestacija niskog samopoštovanja i nepoštovanja samog sebe.

"Ne dozvoli da svet vidi tvoje slabosti."

Nedostaci i slabosti su naši lični izazovi sa kojima se moramo boriti a da ih ne iznosimo u javnost. To ne znači da skrivamo svoje ranjivosti od voljenih, ali je važno zapamtiti da ne moraju svi da znaju za naše unutrašnje bitke.

Čak i ako je osoba zaista pogrešila ili ima određene nedostatke, njihovo javno iznošenje je krajnje neproduktivno.

Umesto toga, trebalo bi da se fokusirate na svoje prednosti i dostignuća. Fokusiranje na pozitivne aspekte svoje ličnosti jača samopoštovanje i povećava samopouzdanje.

U arapskom društvu skromnost je veoma cenjena, ali čovek mora da pokaže dostojanstvo i ponos svojim uspesima i talentima. Kritikujući sebe pred drugima, on pokazuje nedostatak samopoštovanja.

3. "Ako nešto boli, ćuti"

O tome kako se nositi sa svojim iskustvima i poteškoćama.

Glavna ideja je da se ne treba otvoreno žaliti i deliti svoje probleme i patnju sa drugima. U arapskoj kulturi od ljudi se očekuje da pokažu hrabrost i uzdržanost pred ličnim nedaćama.

parabola:

U davna vremena živeo je starac po imenu Ecio. Nakon što je njegov sin napustio rodni kraj, Ecio je ostao sam da čuva kuću i bavi se stočarstvom.

Tokom godina, starac je počeo da pati od jakih bolova u leđima. U nepodnošljivim mukama ispričao je komšiji svoju nesreću. On je, umesto da ponudi pomoć, samo saosećao i odmahnuo glavom. Ubrzo su se po selu proširile glasine o starcu sa lošim leđima. Gde god je Ecio išao, stanovnici su ga pratili pogledima punim sažaljenja, ali niko se nije dobrovoljno javio da mu olakša nevolju i pomogne mu u kućnim poslovima.

Posle nekog vremena, bol u starčevim leđima počeo je postepeno da nestaje. Ali glasine o njegovoj slabosti bile su toliko uporne da je čak i dok je trgovao na pijaci, nastavio da čuje tračeve o svojim "lošim leđima".

Ubrzo mu je došao komšija, koji je prvi saznao za Eziovu bolest. S lažnim saučešćem, predložio je: "Prijatelju, vidim koliko ti je teško da upravljaš svojim domaćinstvom, daj mi svoju zemlju i stoku, a ja ću ti platiti iznos za njih. Međutim, navedena cena je bila polovina stvarne cene. Ecio se nasmejao kao odgovor na tako drski predlog. Komšija je počeo da insistira: "Pa ćeš bar nešto dobiti, inače će ti farma bankrotirati!" Ali starac je oterao beskrupuloznog sagovornika i nastavio sam da se snalazi dok mu se sin nije vratio.

Kada se sin vratio, zahvalio je ocu na odanosti i pitao: Roditete, mnogo ste videli u životu, podelite šta je važno da znam. Starac je kratko odgovorio: "Ako te boli, ćuti, prvo će ti dati beskorisno saosećanje, a onda će te udariti tamo gde najviše boli."

Ova legenda pokazuje kako se iskrenost sa drugima o svojim slabostima može koristiti protiv vas iz sebičnih razloga. Mudar čovek će radije da ćuti o svojim bolestima kako bi izbegao dokono saosećanje i grube napade na svoju imovinu.

Ova mudrost poziva na tiho podnošenje bola, bilo fizičkog ili emocionalnog, bez govora o tome. Pokazivanje slabosti pred strancima smatra se neprikladnim, jer se može protumačiti kao znak kukavičluka i nesposobnosti da se nosi sa poteškoćama.

Umesto da traže simpatije spolja, Arapi podstiču ljude da crpe snagu iznutra i istraju kroz nevolje. Tiho strpljenje i izdržljivost su visoko cenjeni u arapskom društvu kao manifestacija unutrašnje snage karaktera.

Međutim, ova mudrost ne znači da čovek treba potpuno da se povuče u sebe. Može da razgovara o svojim problemima u uskom krugu porodice ili veoma bliskih prijatelja kojima potpuno veruje. Ali pred strancima je bolje ćutati.

4. "Ne govori ljudima ono što ne mogu da razumeju."

O oprezu i razboritosti u tome koje informacije delimo sa drugima.

Osnovna ideja je da nisu svi ljudi u stanju da shvate i pravilno protumače određena znanja ili ideje zbog ograničenja njihove percepcije, iskustva ili nivoa obrazovanja.

U arapskoj kulturi se veruje da prerano saopštavanje složenih koncepata onima koji nisu spremni da ih prihvate može dovesti do nerazumevanja, izobličenja značenja, pa čak i zloupotrebe tog znanja.

Ova mudrost zahteva pažljivo biranje publike kojoj otkrivate duboke istine, filozofske ideje ili specijalizovano znanje. Važno je da se uverite da vaši slušaoci imaju dovoljno znanja da razumeju vašu poruku.

Potrošićete ogromnu količinu energije pokušavajući da vas čuje gluva osoba. Ali zašto? Samo treba da nađeš nekoga ko može da čuje. Istovremeno, ova mudrost ne poziva na potpuno skrivanje znanja. Naprotiv, ona naglašava važnost pronalaženja pravog pristupa i trenutka za prenošenje mudrosti onima koji su zaista spremni da je prime i dobro iskoriste.

5. "Kada govoriš, tvoje reči treba da budu bolje od ćutanja." Ili "ne govori ako to ne menja svet na bolje".

Svaka izjava treba da nosi značenje, mudrost i da donese više koristi nego da je osoba jednostavno ćutala. Arapi cene tišinu kao znak razboritosti i samokontrole, tako da bi trebalo da je prekršite samo ako su vaše reči zaista smislene i teške.

Ova mudrost podstiče osobu da pažljivo razmotri svoje reči pre nego što ih izgovori. Dokono brbljanje, besmisleno rasuđivanje ili reči izgovorene nepromišljeno pod uticajem emocija su mnogo manje vredni od jednostavnog ćutanja.

Arapska kultura podstiče ljude da se uzdrže od govora osim ako ne dodaje smisao diskusiji, prenosi važno znanje ili ne doprinosi nekom pozitivnom cilju. Tišina se smatra znakom mudrosti i samokontrole.

Istovremeno, kada se čovek ipak odluči da progovori, od njega se očekuje da izgovori reči koje nose duboko značenje, uvid i dragoceno životno iskustvo. Njegov govor treba da inspiriše, prosvetli ili koristi slušaocima, a ne da ostane prazna fraza.

Ovih pet arapskih delova mudrosti samo su mali deo bogatog nasleđa kulture. Podsećaju nas na važnost samosagledavanja, opreza u komunikaciji i samopoštovanja. I samo nas teraju da malo zastanemo u ovom svakodnevnom užurbanom svetu i razmislimo...

Lekar raskrinkao glavni mit u vezi doniranja organa