Ko je zapravo kidnapovao ćerku bankara i umetnika do danas ostaje misterija iako se ovaj užasan zločin dogodio pre više od četrdeset godina. U njenu istragu bili su uključeni najbolji istražitelji, ali do danas nisu uspeli da uđu u trag kidnaperu devojčice, a priča je puna misterija i nedoslednosti.
18. decembra 1981. u nemačkom gradu Kelnu dogodila se strašna tragedija. Jedina ćerka bankarskog službenika i umetnika, osmogodišnja Nina fon Galvic, kidnapovana je na putu do škole. Devojčica je, kao i uvek, išla do škole sa komšijskom decom, ali je u jednom trenutku zaostala i nije se pojavila u školi do početka časa. Njene drugarice iz razreda su odmah primetile da im je drugarica nestala i to saopštile nastavnicima. Pozvali su njene roditelje, a oni su incident odmah prijavili policiji.
Sat vremena nakon nestanka učenice zazvonio je telefon u domu von Gallvitz. Roditelji su podigli slušalicu i čuli muški glas snimljen na kasetofonu. Stranac je zgroženim majci i ocu rekao da im je ćerka kidnapovana. Da bi potvrdio svoje reči, ubacio je snimak Nininog glasa kao dokaz da se devojčici nije dogodilo ništa strašno. Nakon toga, zločinac je pitao roditelje: "Koliko cenite svoju ćerku?", nagovestivši time da će dete moći da vrate samo uz pozamašnu otkupninu.
Da bi dobio odgovor, otac kidnapovane Nine je morao u određeno vreme da ode na radio na zadatoj frekvenciji i navede iznos. Da je bandit bio zadovoljan sa svime, poslao bi dalja uputstva za razmenu. Roditelji nestale školarke odmah su policiji saopštili razgovor koji je obavljen. Bili su zbunjeni: zašto kidnaper nije naveo određeni iznos?
Ali ništa od ovoga nije bilo važno ni majci ni ocu. U dogovoreno vreme, čovek je otišao na radio sa porukom da može da plati 800 hiljada nemačkih maraka za svoju ćerku. Odgovor napadača nije se dugo čekao. Prestupnik je pohvalio roditelje što je nisu „jeftino prodali“ i poslao dalja uputstva za prenos novca.
Otac je trebalo da se ukrca u određeni voz sa prenosivim radiom. Gospodin von Gallvitz je trebalo da bude na liniji dok se voz kreće i da, kada dobije signal, izbaci paket sa određenom količinom novca kroz prozor voza. Dan X bio je zakazan za 24. decembar, ali je akcija spasavanja Nine propala. Signal kidnapera nikada nije stigao jer je sve karte u vozu otkupila policija. Najverovatnije, napadač je gledao kako voz odlazi i odlučio je da ne iskušava sudbinu, plašeći se da ne padne u kandže oficira.
Nakon prvog neuspeha, zločinac je poslao novu šemu za prenos novca. Ovoga puta, otac kidnapovane devojčice trebalo je da 30. decembra helikopterom obiđe polja oko Kelna. Radio je slušao kada i gde novac treba da se ubaci. Ali umesto toga, čovek je čuo samo optužbe da ponovo sarađuje sa policijom. Posle ovog prekora veza sa razbojnikom se izgubila.
Zločinac se ponovo pojavio tri nedelje kasnije. Sve ovo vreme, Ninini roditelji su bili prestravljeni, plašeći se za život svoje ćerke. Nisu gubili nadu da će je ponovo videti i svakodnevno su se molili da sa njihovom ćerkom sve bude u redu. Nova poruka kidnapera stigla je tri nedelje nakon drugog neuspelog pokušaja otkupa. Ovog puta, majka i otac dobili su snimak Nininog glasa, koja je bila raspoložena. Zločinac je dodao da bi pristao da se odrekne deteta samo ako mu bude dato 1,2 miliona nemačkih maraka. Nije zaboravio da napomene da nema smisla ponovo kontaktirati policiju, jer mu je strpljenje bilo na izmaku. Šema je bila ista kao i drugi put. Helikopter je 5. februara 1982. poleteo u nebo, ali signal od bandita nikada nije primljen.
Nakon toga, zločinci više od mesec dana se nisu oglašavali. Roditelji deteta nisu hteli više da rizikuju i odlučili su da prekinu svaki kontakt sa policijom. Angažovali su posrednika u liku TV novinara Franca Tartarotija, koji se javio na radiju sa porukom da je spreman da tajno prebaci otkupninu za devojčicu. Na odgovor nisu morali dugo da čekaju. Prestupnik je kontaktirao čoveka sredinom marta i dogovorio plan da dobije novac.
Novinar je u noći 12. maja bacio milion i po nemačkih maraka kroz prozor voza gde mu je rečeno. Tri dana kasnije, na autobuskoj stanici pronađena je uplašena Nina von Gallvitz. Devojka je izgledala tužno, ali njeno fizičko zdravlje je bilo u savršenom redu. Otmičar ju je držao u zatočeništvu 149 dana i izgubila je samo nekoliko kilograma na težini.
Iznenađujuće, banditi su se dobro ponašali prema detetu. Hranili su je redovno, donosili joj knjige i igrali se sa njom. Nisu primećeni znakovi nasilja ili napada. Prema rečima same učenice, pet meseci je živela u sobi u staroj kući sa zatvorenim sobama. Nisu je izvodili napolje, samo su joj dozvolili da poseti kupatilo. Pratili su je naizmenično muškarac i žena, koje devojka nikada nije uspela da identifikuje.
Devojčici nije bila potrebna pomoć psihologa. Osećala se smireno i vratila se u školu za nekoliko nedelja. Neko vreme su je čuvali policajci koji su od deteta terali nametljive novinare.
Što se tiče kidnapera, policajci nikada nisu uspeli da im uđu u trag. Tokom četiri decenije, istražitelji nisu uspeli da pronađu nijednog osumnjičenog, niti da saznaju gde su sakrili devojčicu ili ko im je u tome pomogao. Prema jednoj verziji istrage, banditi su imali saučesnika u agencijama za sprovođenje zakona koji ih je upozoravao na pomoć roditeljima i pomagao im da se vešto sakriju.
Zločinci nikada nisu mogli da potroše novac koji su dobili od Nininih roditelja. Shvatili su da su brojevi svake novčanice od iznosa otkupa registrovani, a čim bi neko pokušao da plati njima, banka bi odmah obavestila policiju. Tada su najverovatnije odlučili da sakriju otkup do vremena kada će ova priča postepeno biti zaboravljena.
Inače, jedno od navodnih skrovišta za 400 hiljada nemačkih maraka u šumi su pronašli slučajni prolaznici u decembru 1982. godine. Šta je sa ostatkom iznosa, još se ne zna. Inače, 1990. godine dizajn novčanica je promenjen, a novčanice starog stila prihvatane su samo u bankama. 2002. godine u Nemačkoj je zvanično uvedena nova valuta - evro. Danas je poznato da nijedna novčanica od iznosa otkupnine nikada nije upotrebljena. Šta im je sve ovo tada trebalo? Pitanje i dalje ostaje otvoreno.
Bonus video: