Milorad Mandić Manda, miljeni dečiji i pozorišni glumac, koji je svojim šarmom i toplinom osvajao srca publike svih generacija, preminuo je 15. juna 2016. godine u 55. godini života, i to tokom izvođenja dečije predstave “Petar Pan” na sceni UK “Vuk Karadžić”.
Bio je to šokantan i potresan trenutak – usred predstave, pred publikom, među kojom su se nalazili i njegova supruga Anja i sin Andrija, Manda je iznenada pao na sceni.
U prvi mah, činilo se kao deo igre, ali ubrzo je postalo jasno da se dogodilo nešto strašno. Tog kobnog trenutka zauvek je stalo jedno veliko srce, a iza njega ostali su tuga, praznina, ali i neizbrisiv trag koji je ostavio u umetnosti i životima onih koji su ga poznavali i voleli.
Tim povodom, njegova supruga, glumica Anja Mandić, oglasila se na Instagramu, objavivši fotografiju iz porodičnog albuma uz emotivnu poruku:
„Sećanje na jedno veliko dete, sa druge planete.“
U ranijem intervjuu, Anja je govorila o tom teškom danu, opisujući dramatične trenutke sa dubokom emotivnom iskrenošću:
„Retko ko zna da smo tog dana Andrija i ja sedeli u prvom redu. Uvek smo ga poljubili pre predstave, ali tog dana nismo stigli. Gledali smo kako pada sa broda na sceni – u prvom trenutku sam pomislila da je to deo predstave, kao da pada u vodu. Ali kada se nije pomerio, znala sam da nešto nije u redu. Pogledom sam tražila nekoga ko bi mi to potvrdio, i videla Bobu Mićalović, koja je takođe gledala predstavu sa decom – njen zbunjen pogled mi je bio dovoljan.“
U tim trenucima neizvesnosti i užasa, Anja je instinktivno reagovala:
„Sama sam skočila na scenu. Htela sam da mu zatvorim oči, ali su bile otvorene. Znala sam da nije dobro. Rastrzana između njega koji leži i Andrije koji sve to posmatra iz prvog reda, nisam znala gde pre. Zavese su se spustile, decu su izvodili iz sale, a ja sam ostala unutra, na sceni, dok je moje dete od devet godina ostalo iza mene, samo.“
Kako je vreme odmicalo, nade su se gasile.
„Rekla sam Andriji da će sve biti u redu, trudila sam se da budem funkcionalna i svesna gde mi je dete. Kada je stigla hitna pomoć i kada su prošli minuti, a ništa se nije menjalo, pozvala sam svu njegovu decu da dođu. Znala sam da se nešto loše dešava.“
Anja je tada pokazala izuzetnu snagu – odmah je potražila pomoć psihologa za sebe i sina, odlučna da svom detetu ne laže, već da ga suoči sa realnošću, koliko god ona bila bolna:
„Pitao me je: ‘Gde je tata?’ Rekla sam mu istinu. Taj krik koji je ispustio nikad neću zaboraviti. Samo sam ga stegla i dala mu jastuk da udara po njemu koliko god želi. Vikao je da ne želi da živi. Kada je počeo da plače, bilo mi je lakše – jer sam znala da nije ‘zaleđen’, da tuguje, da proživljava bol.“
Najteži period usledio je nakon Mandeine smrti, ali je Anja hrabro nastavila dalje. Odluku da se vrati na scenu donela je samo dve nedelje kasnije:
„Igranje predstave ‘Rodoljubci’ bilo je kao odluka – odluka da imam pravo da živim. Bila sam u šoku, nisam shvatala kako mogu da jedem, da dišem, a njega više nema. Tuga i osećaj krivice su bili prisutni, ali sam u jednom trenutku shvatila – univerzum ima svoj plan. I to se, nažalost, dešava svima. Telo se opusti, i nastavite da živite.“
Dodala je da joj je sin bio snaga i podrška, iako je bio dete:
„Plakala sam pred njim, i mislim da je to bilo dobro – jer je i on naučio da tuguje. Rekao mi je: ‘Znam da je ovo strašno, ali hoću da skineš to crno i da svetliš za mene.’ Imao je tada samo devet godina. Kada nisam htela da izađem napolje, rekao mi je: ‘Šta bi ti tata sada rekao? Pa izađi, promeni tu energiju.’“
Anja se prisetila i jedne anegdote, koja oslikava Mandin karakter i njegov odnos prema porodici:
„Bio je veliki radoholik. Kada je postao vršilac dužnosti direktora ‘Buhe’, radio je dan i noć – odlazio rano, ostajao do kasno, uz to i igrao predstave. Pokušavala sam da ga zaustavim, da ga ubedim da ne može tako dugoročno, ali sam odustala. To je bila njegova misija. Kuvala sam mu i nosila ručak u pozorište da ne jede više štapiće. Jednog dana, godinama kasnije, taksista koji me je tada vozio ispričao mi je kako ga je Manda jednom zamolio da baci ručak u kontejner pre nego što dođe kući – da me ne bi uvredio. Takav je bio.“
Sedam godina nakon njegove smrti, Manda ostaje upamćen kao glumac ogromne energije i dečije duše, koji je svojom harizmom osvajao scenu, ali i srca ljudi oko sebe.
