Rajka iz Donjeg Vakufa započinje priču s bolom u glasu.
"Majka je imala nas petoro. Sin joj je umro kad je imao osam godina, a isti dan je preminuo i otac. Toga dana su ih zajedno sahranili. To ju je slomilo. Onda je i sama pala u postelju, a imala je nešto malo ušteđevine."
Rajka priča kako su je tada njene sestre pozvale kod sebe, obećavši da će se brinuti o njoj. Međutim, ubrzo su uradile nešto što ni najgori neprijatelj ne bi učinio.
"Kad je majka pala, sestre su rekle: 'Dođi, majko, kod nas dok se ne oporaviš.' Ali kada su uzele svu njenu ušteđevinu, izbacile su je napolje. Čim su krenule da kreče, njene stvari su završile napolju."
Rajka i njen muž primili su majku u svoj dom. Negovali su je i pazili, ali majka je bila duboko povređena i puna gorčine.
"Živela je kod nas, ali je plakala skoro svaki dan. Umrla je tužna."
Posle majčine smrti, ostale su dve krave, dvoje teladi i nešto ušteđevine. Rajkine sestre su uzeli sve, a majku su poslale u dom za stara lica. Ipak, Rajka ju je ponovo uzela kod sebe.
"Bilo mi je teško jer majka nije dobro čula. Plašila sam se da je ne udari auto, ali nisam imala srca da je ostavim u domu. Niko ne zaslužuje takvu starost."
U svojim osamdesetim, Rajka se i dalje bori. Sa štapom u ruci, čuva životinje i hrabro se suočava sa svakodnevnim izazovima.
"Ako sam ne zaradiš, niko ti ništa neće dati. Svesna sam da moram sama da se borim," kaže.
Pred zimu, proda pola svojih koza kako bi kupila seno za ostatak stada. Starija je i sve slabija, ali ne odustaje. Uprkos zdravstvenim problemima, Rajka je nasmejana i brižna prema svojim kozama.
Rajka je othranila četvoro dece, i svi je posećuju kad mogu.
"Kad nađu vremena, dođu da me obiđu. Nijedno nema siguran posao; jedno radi za dnevnicu, jedno kao čistačica... Svi se bore za egzistenciju. Dođu kad mogu, i ja ih razumem."
