Stjepan Stevan Filipović obešen je 22. maja 1942. godine, u 11 sati, na pijaci, u Valjevu.
Rođen u Opuzenu 27. januara 1916. godine, bio je partizanski komandant i politički komesar i tokom Drugog svetskog rata pripadnik NOV i POJ. Zbog izuzetne hrabrosti za narodnog heroja Stevo Filipović proglašen je 14. decembra 1949. godine.
Kršten kao Stjepan, a drugovi u Srbiji prekrstili su ga u Stevan, iliti Stevo Kolubarac.
Stjepan Stevan Filipović izdat je u decembru 1941. Nije poznato ko ga je izdao. Njega i još dvojicu zarobili su četnici. Kad je počelo mučenje njegovog kurira, rekao je: Ja sam taj Steva Kolubarac!
Onda su u Šapcu i njega mučili, natenane. Pa kad nisu ništa izvukli, predali su ga školovanim majstorima, gestapovcima, na intezivno saslušavanje, kako su to fašisti službeno nazivali. I oni ga mučiše koji mesec, da otkrije saradnike, veze, planove…
Na kraju preko njegovog dosijea glavni gestapovac crvenom olovkom( postoji faksimil) napisao je: Nemoguć slučaj.
Na smrt vešanjem osuđen je početkom maja. U zatvoru, potom, govorio je drugovima: ,, Nemojte se ničemu nadati. Ovde neće zalutati dobro. Budite hrabri kad vas budu streljali. Nemojte pokazati da naša smrt znači njihovu pobedu!”
Dan pred vešanje pitali su ga za poslednju želju. Njegova želja ne liči na neku koja bi se očekivala od nekog heroja iz filmova i legendi. Poželeo je porciju pasulja.
Sutradan sproveden je na vešanje ulicama Valjeva, od zatvora, do pijace. Pod vešalima, pre nego mu se izvuče klupa ispod nogu, imao je pravo na sveštenika, cigaretu i da kaže ako šta ima.
Prema svedočenju naroda kazao je šta ima:
,, Nemojte samo gledati, ubijte gadove! Vadite zarđale puške! Ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati! Dole Hitler! Dole fašizam! Živeo SSSR! Živela Crvena armija!”
Podignutih pesnica vikao je ,, Živela Komunistička partija Jugoslavije! Proleteri svih zemalja, ujedinite se!”
Zapisano je da je na pijaci bilo oko tri hiljade ljudi. I deca su iz škola dovedena. Među tom decom bio je i čuveni srpski operski pevač Miroslav Čangalović.
"Ja sam u smrti Steve Filipovića zapravo video - pobedu života. On je već tad u času smrti svoje izrastao pred ljudima u nešto što literatura može da opiše ili da ne opiše", rekao je u jednom intervjuu Čangalović.
Ubrzo, i sam kao valjevski skojevac, Čangalović biva osuđen na smrt, ali je uspeo da je izbegne najtežu kaznu.
Odrastao je kao siroče - majka Anastasija mu je umrla dok ga je rađala, a otac Mihajlo je umro kada mu je bilo nepunih devet godina. Međutim, ovaj veliki umjetnik svoje teško detinjstvo nikada nije posmatrao kao tragediju, a spas je pronašao u muzici.
Od 1946. do 1954. godine učio je pevanje kod Zdenke Zikove, poznate operske pevačice i pedagoga. Zahvaljujući izuzetnom talentu, ali i velikom radu i posvećenosti veoma brzo je postao nadaleko poznati operski bas i jedan od najvećih muzičkih umetnika Jugoslavije.
Zahvaljujući prijateljstvu sa porodicom Dušana Trbojevića, istaknutog srpskog pijaniste i kompozitora, upoznaje se sa pevanjem i koncertnim muziciranjem, a svoj operski debi je imao godine 1946, u beogradskom Narodnom pozorištu, ulogom tamničara u Pučinijevoj operi "Toska".
Miroslav je sam govorio da je u stvari naučio da peva, ne u školi, već na planini, pevajući krajiške pesme sa čuvenim krajiškim natpjevom. Stvorio je impozantnu galeriju likova od seljana i popova, preko slugu, provodadžija, trgovaca, boema, do kneževa i careva.
Njegov koncertni repertoar je obuhvatao preko 500 kompozicija autora svih epoha, i to solo pesama, ciklusa pesama, kantata i oratorijuma, čiji je veliki deo sačinjavalo premijerno izvođenje mnogih dela jugoslovenskih kompozitora.
Koncertna karijera Čangalovića trajala je preko 40 godina, održao je oko 3.000 koncerata na teritoriji bivše Jugoslavije i oko 160 koncerata širom sveta. Nastupio je, između ostalog, u najprestižnijim dvoranama Londona, Pariza, Tokija, Moskve...
Svetski muzički kritičari takmičili su se u hvalospevima o njemu i njegovom glasu i poredili ga sa nekim od najvećih imena u istoriji opere.
Iako je pevao u najpoznatijim operskim kućama širom sveta, obožavao je da nastupa i pred običnim ljudima, u najmanjim i najzabačenijim mestima širom bivše Jugoslavije.
Preminuo je u Beogradu 1999. godine, a urna sa njegovim posmrtnim ostacima prenijeta je 2012. u Aleju zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Stil/ komunistisrbije.rs/ mondo
NE PROPUSTITE
Bonus video:
