Lidija Stojanović (35), inženjer arhitekture iz Beograda, razbolela se kada je imala samo 11 godina. Dijagnoza je za tako malu devojčicu bila više nego surova - autoimuni hepatitis. I odmah joj je saopštena istina - transplantacija jetre za nju je bila jedina šansa da preživi.
Njena priča (koju ćemo otkriti u nastavku) bila je teška, emotivna, ali na svu sreću uspešna. Organ je dobila od Lejle iz Bijeljine, čija majka je dala pristanak. Majka sa srcem lava.
Stefan Simić objavio je stihove posvećene obema devojkama s porukom koja vraća nadu "Smrt nije kraj". Mislio je da više nikada neće čuti za Lejlu, jer je otišla u 20-tim, a ona i danas živi kroz Lidiju.
"Mislio sam da nijedna prerana smrt nema smisla, i da se sve završava sa tim. Kraj, gotovo. A onda sinoć saznam nastavak priče moje drugarice Lejle, iz Bijeljine, bez koje smo ostali pre šest godina. Mislio sam gotovo. Nikada više neću čuti za nju. To je to. Premalo godina da ostavi nešto iza sebe, otišla u 20-oj, iako je bila sjajan novinar, divno svirala gitaru, pevala.
Onda otkrijem u javnosti devojku koja je dobila njenu jetru, i tako uspela da preživi. Neko drugi je dobio Lejlin bubreg. Lejla živi preko njih. Nakon šest godina, Lejlina mama je saznala kome je presađena jetra njene ćerke. Čula se sa devojkom u kojoj prepoznaje Lejlu. Nema veće humanosti nego spasiti nečiji život, kada znaš da neko živi zahvaljujući nekom tvom.
Lejla živi. I žive svi oni koji su uradili slično. Da i kada odeš, ostaješ. Hvala Lejli iz Bosne. Hvala Lidiji iz Beograda. Još jedan dokaz da nije najvažnija ni vera, ni nacija, i da smo stvoreni od istog Tvorca, a to je majka priroda. Zato Lejla živi u Lidiji, a Lidija u Lejli. Mi smo jedno."
Lidijina borba
Kako se u vreme kada je Lidija počela borbu, nije radila ova vrsta zahvata u našoj zemlji, opcija je bila Italija ili Amerika.
Borba je počela, a izbor je pao na Italiju. Jedno vreme živela je na Siciliji čekajući organ, te je tokom jednog zahvata dobila sepsu i pala u komu. Nakon izvesnog vremena, kada je saznala da je u Srbiji otpočeo program transplantacije jetre, vratila se kući i nastavila da se bori.
Ipak, bolest je uzimala maha, ali je nada postojala jer je stavljena na listu čekanja.
NE PROPUSTITE
- Kada su me pozvali prvi put, s jedne strane kao da sam bila nespremna, a sa druge, kada sam videla tu devojku koja je takođe kandidat, znala sam da ja mogu još da izdržim, a ona ne. Čekalo ju je dete kući. Ona je dobila organ. Zatim usledio je i drugi poziv, ali meni ta jetra nije odgovarala - ispričala je Lidija u emisiji Zdravo sa Ivanom.
Mama me je jednog jutra nazvala telefonom i pitala "Lidija, da li su te pozvali za transplantaciju?", rekla sam joj, odakle ti to, niko me nije zvao i zašto me budiš ovako rano... Bio je praznik Bogojavljanje, i ona kako je vernik, svake godine na taj praznik zamislila bi istu želju - da ozdravim. Te noći sanjala je zvezdano nebo i pomislila, to je to, ali sam je razočarala. Ipak, mamine želje nebo je uslišilo, i zaista tog dana posle nekoliko sati od našeg razgovora, pozvali su me i rekli, pojavio se organ, priča Lidija.
Organ je dobila od devojke iz Bijeljine koja se zvala Lejla. Njene roditelje Lidija je nedavno upoznala, kada je posle šest godina od transplantacije usledio emotivan susret.
- Bilo je jako emotivno, njen tata me je sačekao na ulazu, i samo me zagrlio kada sam izašla. Izgrlili smo se i izljubili. Svi smo mnogo tužni, a i srećni, što smo se konačno upoznali i zagrlili. Sedeli smo i pričali o njoj koliko smo slične. Mnogo im je bilo drago, što je u meni živi deo njihove ćerke - rekla je Lidija za Telegraf.rs.
(Telegraf)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
