U bajkama princeza upozna princa na belom konju, venčaju se i žive srećno do kraja života. Međutim za kraljicu Nataliju, život je bio sve samo ne bajka. Od trenutka kada se udala za Milana Obrenovića i postala kraljica Srbije, život joj je postao nemirno more, a tragedije su dolazile jedna za drugom. Upravo zato dobila je titulu najtužnije evropske kraljice.
Natalija Petrovna Keško rođena je u Firenci 1859. godine u bogatoj i uglednoj rusko - rumunskoj porodici. Njen otac Petar bio je ruski pukovnik, a majka princeza iz kneževine Moldavije. Bezbrižan period za nju je brzo završen jer ostala bez oca u šestoj, a bez majke u petnaestoj godini života.
Za Milana Obrenovića se udala sa 16 godina, a godinu dana kasnije nakon porođaja koji je jedva preživela, dobili su sina Aleksandra. Imali su još jednog sina Sergeja koji je nažalost preminuo pet dana nakon rođenja. Važili su za najlepši par, ali ubrzo su počele da kruže glasine o Milanovom neverstvu i aferama koje je imao sa mnogim ženama. Nataliju je to jako pogodilo, a kako su godine prolazile, jaz između njih je bio sve veći.
Osim nesuglasica na privatnom planu, kralj i kraljica se nisu slagali ni po političkim pitanjima. Poreklom Ruskinja, Natalija je bila naklonjena Rusiji, a Milan Beču. Nakon razvoda 1888. godine, proterana kraljica je sa sinom Aleksandrom otišla u Nemačku. Nakon što je otkrio gde se nalazi kralj Milan je tražio od nje da mu vrati sina, što je ona nakon dugog protivljenja i učinila. Godinu dana kasnije zbog neuspeha koji je Srbija doživela u ratu protiv Bugraske i narušenog ugleda, kralj Milan je abdicirao.
Uprkos nesuglasicama i svađama sa kraljem, narod je zavoleo i prihvatio Nataliju kao svoju kraljicu. Zvali su je ''srpskom majkom''. Brinula je o ranjenicima za vreme rata sa Bugarskom 1885. godine, pomagala je narodu i iskoristila je svoj uticaj da popravi mišljenje o Srbima i Srbiji koje je vladalo u Evropi.
A onda se u Milanovom život pojavila Artemiza.
Artemiza je bila carigradska Grkinja, kći bogatog trgovca građevinskim drvetom, udata za diplomatu i kneževog sekretara Milana F. Hristića, odnosno snaja dr Filipa Hristića, onog istog sa kojim je Knez Milan bio u poseti ruskom caru u Livadiji (Krim) i otomanskom sultanu u Carigradu, koji je u dva navrata bio srpski poslanik kod Porte (turske vlade), a kasnije i guverner Narodne banke. U braku sa Milanom Hristićem Artemiza je već imala troje dece (dve kćeri i sina), kada se kralj Milan umešao u taj brak i razorio ga.
O toj vezi, zbog koje je kraljica Natalija pucala od muke, a ceo Beograd ga osuđivao, piše Milan Jovanović Stojimirović: "Mada je kraljica Natalija bila umnogome i sama kriva što je kralj Milan izvan kuće morao tražiti one intimnosti koje mu je ona uskraćivala, ceo Beograd je bio na kraljičinoj strani, a protiv Artemize, koju je naš svet, kada se povukla i otišla natrag u Carigrad, maltene ispratio lupanjem u kante.
Artemiza je stanovala u Knez Mihailovoj ulici, u blizini današnje, a kralj Milan se svakodnevno dovozio k njoj u zatvorenom dvorskom fijakeru sa državnim grbom i livrejisanim kočijašem (i lakejom) na boku, pa bi ostavio ta kola da ga tu čekaju. Nije se znalo ko je bio bestidniji, on ili ona, jer je Artemiza umela i da prkosi... Izneveren na svom porodičnom ognjištu (i obrukan), Milan F. Hristić se povukao iz Srbije i kasnije oženio jednom poljskom aristokratkinjom, pa je i umro kod nje u jednom zamku kraj Krakova..."
Milan i Natalija razveli su se u oktobru 1888. godine, posle čega je Milan napustio Srbiju. Četiri meseca kasnije Milan je abdicirao u korist maloletnog sina Aleksandra, u nameri da se bez problema oženi građankom Artemizom, koja bi se u međuvremenu razvela od Milana Hristića.
Nema pouzdanih istorijskih izvora koji bi nam dali odgovor na pitanje da li je ovaj Milanov plan bio rezultat njegove opčinjenosti Artemizom, ili je bio deo njegove političke igre zasnovane na predviđanju da će posle abdikacije u Srbiji nastati stranački razdor, bezvlašće i nemiri, i da će se on, po želji naroda, trijumfalno vratiti u Srbiju kao spasilac.
Milanova više puta iskazana nedoslednost u ostvarivanju planova, koji su često bili proizvoljni i protivrečni, nagoni nas da ostanemo u fazi pretpostavke. Jedno je ipak bilo sigurno: Milanov način života, koji se sastojao od trenutnih zadovoljstava koja su prouzrokovala dugoročne posledice, doveo je do "do jedinstvenog slučaja da neko zapne čak na hadžiluk samo da bi mogao usput prisustvovati porođaju svoje naložnice".
Naime, tih dana (mart 1889) Artemiza je u Carigradu rodila sina Đorđa, kog je Milan smatrao svojim, pa je posle Miloša i Mihaila i treći vladar iz dinastije Obrenović dobio vanbračno dete (Miloš je imao devetoro vanbračne dece, a Mihailo vanbračnog sina Velimira). Milan se držao svoga plana, pa se već 25. dana posle abdikacije susreo sa sultanom u Carigradu.
Posle dugog čekanja i Artemiza je dobila razvod braka, ali je Milanova ljubav prema njoj iščezla. U Parizu, gde su živeli posle Milanovog odlaska iz Srbije, njen izgled orijentalke (teška i široka struka) i palančanke nije mu više odgovarao. Nestalan u svemu, pa i u vezi sa ženama, Milan se sve više klonio sada već punačke Artemize.
S druge strane, Artemiza je njihovog sina odgajala kao pretendenta na srpski presto, zašto joj je bio neophodan novac, što je Milana od nje sve više odvajalo, da je na kraju tražio zaštitu pariske policije od njenog proganjanja, i izdejstvovao kod francuskih vlasti da je iz Pariza proteraju.
U leto 1894. godine Milanov sin kralj Aleksandar bio je u poseti sultanu Abdul-Hamidu. Već u toku posete govorilo se da je Milan godinu dana ranije, pritešnjen novčanim nevoljama, zatražio pomoć od sultana i dobio od njega pola miliona franaka, a da se sultanu odužio tako što mu je poslao sina na podvorenje. Govorilo se, takođe, da je Aleksandar molio sultana da Milana uzme u zaštitu od Artemize koja se nakon razlaza sa Milanom vratila ocu u Carigrad i živela sa sinom Đorđem.
Artemiza je čuvala Milanova pisma u kojima joj je on izjavljivao ljubav i priznavao Đorđa za svoje dete; ona je pretila da će pisma objaviti ukoliko od Milana ne dobije novac za njegovo školovanje. U poslednjem sačuvanom pismu on je napisao: "Ja te mnogo više volim nego što ti misliš, a moj Đorđe, živ, umiljat i divan kao što je, jemstvo je i veza između nas, sa kojom ćemo se saživeti i sećati se onih dana kada smo, mlađi oboje, govorili jedno drugom reči možda milije i strasnije, ali manje ozbiljne i manje sigurne."
O tome da li je sultan dao Milanu pola miliona franaka nema pouzdanih istorijskih izvora, ali se u više njih navodi da je Artemizina ucena postojala i da je za Milanova pisma od sultana izdejstvovala pozamašnu godišnju penziju.
Početkom 2002. godine u Parizu je umro Panta Obrenović, osnivač "Fonda Obrenović" i unuk Đorđa Obrenovića, vanbračnog sina kralja Milana Obrenovića i njegove ljubavnice Artemize Hristić.
Đorđe je posle Carigrada živeo u Francuskoj, Švajcarskoj i Americi. Đorđev sin Stefan, koji je jedno vreme bio konjički kapetan francuske vojske, otac je Pante Obrenovića. Na svim aktima "Fonda Obrenović" Panta se potpisivao ćirilicom.
S druge strane Natalija je svoj život nastavila u Francuskoj u dvorcu ''Sašino'', koji je dobio ime po njenom sinu Aleksandru (Saša). U to vreme društvo joj je pravila Draga Mašin, dvorska dama. Veruje se da su se tako Aleksandar i Draga Mašin upoznali i zavoleli.
Natalija je bila protiv braka svog sina sa 12 godina starijom udovicom, a kasnije se ispostavilo i nerotkinjom. Umesto čestitke sinu povodom venčanja, kraljica Natalija ga se putem pisma javno odrekla. Nisu imali priliku da se pomire jer je kralj Aleksandar, zajedno sa kraljicom Dragom ubijen u majskom prevratu 1903. godine.
Gubitak sina jedinca duboko je pogodio kraljicu Nataliju koja se potom povukla iz javnog života u jedan katolički manastir u Francuskoj. Kasnije je i sama primila katoličku veru. Umrla je sama u velikoj bedi i siromaštvu u manastiru Sen Deni 1941. godine. Počiva na groblju Lardi pored Pariza.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
