Buntovan život lepe carice Sisi: Bila je psihički bolesnik, skrivala lice i imala težak poremećaj, sačekala je šok smrt

Životna priča austrijske carice Elizabet Ameli Eugenia, od milja zvane Sisi, koja je umrla 10. septembra 1898. godine, snimljena je bezbroj puta i o njenom životu napisani su brojni romani, ali se postavlja pitanje koliko ima istine u tim ekranizacijama i pričama i u kojoj meri je njen život romantizovan da bi bio privlačniji i zanimljiviji za gledaoce i čitaoce?

Istorijske činjenice se ne slažu često sa detaljima o Sisi koji nam se serviraju u brojnim serijama i filmovima o ovoj slavnoj carici koja je rođena na Badnje veče 1837. godine kao ćerka bavarskog vojvode Maksimilijana Josifa i princeze Ludovike od Bavarske.

Njen otac je bio ekscentrična osoba i obožavao je bavarsku narodnu muziku i jodlovanje, Bavio se komponovanjem i pisanjem, ali se bavio i vanbračnim aktivnostima, pa se navodi da je pored desetoro dece iz braka sa princezom Ludovikom imao i brojne potomke iz njegovih vanbračnih veza.

Datum koji će promeniti Sisin život je 16. avgust 1853. godine, kada je sa majkom i sestrom Helenom bila u Bad Išlu, gde je Helena trebalo da bude predstavljena Njegovom Veličanstvu Franji Josifu, vladaru Habzburškog carstva, kao njegova buduća supruga. .

Za razliku od svoje nestašne sestre Sisi, Helena je bila ozbiljna 17-godišnjakinja koja je izgledala strogo za svoje mladalačke godine. Tokom ovog susreta, Franjo Josif je pozdravio Helenu, ali su mu pogledi odlutali ka mladoj, živahnoj devojci pored nje. I tako je sudbina htela da se car zaljubi u Sisi na prvi pogled. Danas bi ta ljubav bila skandalozna jer su Sisi i Franjo bili rođaci.

Naime, Sisina majka Ludovika bila je sestra Franjine majke nadvojvotkinje Sofije. Taj sudbonosni trenutak pretvorio je devojku iz malog bavarskog grada u legendarnu caricu. Dva dana nakon njihovog prvog susreta, Franjo Džozef je zaprosio Elizabetu, a osam meseci kasnije venčanje je održano u Beču.

Elizabeta je bila nesrećna zbog braka sa carem Franjom Josifom i nekontrolisano je plakala dok je sa novopečenim mužem nakon venčanja prolazila kroz Beč, u isto vreme su im razdragani Austrijanci mahali i uzvikivali njihova imena.

Od prvog dana udaje, mlada i energična carica osećala se sputanom strogim pravilima bečkog dvora. Medeni mesec u palati Laksenburg pretvorio se u katastrofu; mladi car je dane provodio za svojim stolom dok je njegova žena plakala u parku.

Pred njom je bio život sa strogim pravilima, dužnostima i brojnim dvorskim ceremonijama. U narednim godinama, par je putovao između brojnih dvorova i domova: od Carske palate do palate Šenbrun u Beču, između Carske palate Inzbruk i zamka Leopoldskron Salcburg, i između palate Hof i carske vile u Bad Išlu. Ali ova putovanja i život u luksuzu nisu Sisi doneli mnogo sreće i zadovoljstva, jer su njeni dani bili ispunjeni jednoličnim protokolima koje je prezirala, a njen energičan duh bio je i pod stalnom kontrolom svekrve.

Čak ni rođenje njihove prve ćerke, Sofi Friderike, nije donelo mnogo radosti u njen život jer je devojčica umrla u dobi od dve godine. Ubrzo posle Sofije došla je Gizela, a rođenje prestolonaslednika Rudolfa cela zemlja je sa radošću dočekala. Sa 21 godinom, Sisi je bila majka troje dece, ali su njena deca rasla sama i praktično bez majke.

Vođena svojim nezavisnim duhom, počela je da se buni protiv sudskih pravila i čeznula je za emancipacijom. Nije težila da bude lojalna, tiha supruga ili brižna majka, a svakako nije želela da bude reprezentativna ličnost ogromne imperije.

Franjo Džozef je pokušavao da zadovolji svoju ženu u njenim nekonvencionalnim željama i udovoljavao joj koliko su mu njegov položaj i osećaj za tradiciju dozvoljavali. Ali ni to nije bilo dovoljno i Sisi je prkosila pravilima poput nošenja rukavica i damskog ponašanja, te kraljevskih dužnosti koje je smatrala besmislenim, često je vešto izbegavala dramatično glumeći nesvesticu i zbog toga je stekla titulu buntovne carice.

Na dvoru i u braku sa Fransisom Džozefom osećala se zatočenom u zlatnom kavezu, a smrt njene ćerke Sofi ju je bolno pogodila. Dodatni udarac bila je smrt njenog sina jedinca, prestolonaslednika Rudolfa, koji je 1889. pronađen mrtav sa svojom ljubavnicom Meri Vecer, sa kojom je navodno sklopio samoubilački pakt.

To ju je dotuklo do srži. Tada je počela stalno da putuje i odselila se od Franje Josipa, a njihov brak je ostao samo mrtvo slovo na papiru, istoričari kažu da su se bez obzira na sve poštovali iako je prava ljubav izostala.

U biografiji austrijske carice zapisano je da je uzimala kokain i heroin, što je u to vreme bilo uobičajeno, a narkotike su joj prepisivali lekari. Opsednuta svojom težinom i pridržavajući se svog specijalnog programa vežbanja, takođe je patila od teške depresije (ili "melanholije" kako su je zvali u 19. veku) i poremećaja u ishrani.

Bila je odličan jahač i obožavala je more. Ni oluje nisu mogle da je spreče da plovi, a imala je čak i tetovažu sidra na ramenu. U jednom trenutku više nije dozvoljavala svoje portrete: poslednja fotografija Sisi nastala je u tridesetim, a poslednji njen portret nacrtan je u četrdesetim. Niko osim njenih sluškinja nije video njeno lice koje bi sakrila iza vela, lepeze ili kišobrana pri izlasku iz sobe. Kao da je odlučila da zauvek ostane blistavo lepa devojka u koju se car zaljubio na prvi pogled tog kobnog dana u Bad Išlu.

Caričina smrt 1898. bila je neobična kao i njen život. Na obali Ženevskog jezera, atentator, italijanski anarhista Luiđi Lućeni, zabio joj je naoštrenu turpiju u srce. Sisi je pomislila da ju je muškarac upravo oborio, pa je ustala, izvinila se prolaznicima zbog nesreće i požurila sa sluškinjom do čamca u kome se nalazila, a tek tada je primetila da je povređena i ubrzo je i preminula.

Stil / večernji.hr

Bonus video: