Dok se za ostatak sveta Tolstoj i Dostojevski mogu boriti za mesto najvećeg ruskog pisca, među onima koji govore ruski ta čast nesumnjivo pripada Aleksandru Sergejeviču Puškinu, plodnom romantičarskom pesniku koji je, pre svoje prerane smrti u 37. godini, gotovo samostalno dočarana u jednu od najvećih svetskih književnih tradicija.
Umro je veoma mlad, 10. februara 1837. godine, od posledica upale trbušne maramice. Pred smrt je izrazio želju da vidi sveštenika. Kada ga je doktor Spaski upitao kome hoće da ispovedi grehe, Puškin je odgovorio: Uzmite prvog najbližeg sveštenika. Poslali su po oca Petra iz Hrama Spasa nerukotvorenog obraza.
Sveštenik je bio dirnut dubokim poštovanjem s kojim se Puškin ispovedio i pričestio Svetim Tajnama. Ja sam star, neću još dugo živeti, ne vredi me zavaravati, rekao je on kneginji Meščerskoj, Karamzinovoj kćeri. Možda mi nećete verovati, ali reći ću vam da ja samome sebi želim takav kraj, kakav je on imao.
Vjazemskom je otac Petar, takođe sa suzama u očima, govorio o hrišćanskom raspoloženju duše Puškina, koji je Danzasu rekao: Želim da umrem kao hrišćanin.
Puškinove muke su ponekad prevazilazile meru ljudskog trpljenja, no on ih je podnosio, po svedočenju Vjazemskog, s duhom radosti, osnažen Tajnom Tela i Krvi Hristovih. To je označilo početak njegove duhovne obnove, koja se ispoljila pre svega u tome što je on zaista hteo da umre kao hrišćanin, oprostivši svome ubici.
Zahtevam da se ne svetiš za moju smrt. Opraštam mu i želim da umrem kao hrišćanin, rekao je on Danzasu.
Ujutru, 28. januara, kada mu je bilo bolje, naredio je da pozovu njegovu suprugu i decu. On na svakoga od njih spusti pogled, položi ruku, prekrsti ih i onda, pokretom ruke, otpusti od sebe. Pletnjev, koji je proveo čitavo jutro kraj njegove postelje, bio je zapanjen čvrstinom njegovog duha. On je tako podnosio svoje stradanje, da ja, videvši prvi put svojim očima smrt, nisam u njoj, ma koliko to bilo čudno, video ništa strašno.
Bolesnik je našao u sebi snage da uteši svoju ženu, ophrvanu tugom, koja je tražila podršku samo u molitvi. De, de, hvala Bogu, sve je dobro.
Smrt dolazi, rekao je najzad, Karamzinu! Poslali su po Ekaterinu Andrejevnu Karamzinu. Prekrstite me, zamolio ju je i poljubio ruku kojom ga je blagoslovila.
Trećeg dana, 29. januara, snaga je konačno počela da ga napušta, kao kada dogoreva poslednje ulje u svetiljci. Odlazi, tiho šapnu Dalj Arendu. Ali misli Puškinove behu još bistre. Samo povremeno ih je zaborav poludremeža pomućivao. Još jednom je pružio ruku Dalju i progovorio: Evo, uzdigni me, hajdemo, da, više, više, no, hajdemo.
Njegova duša je bila spremna da napusti svoj telesni hram i ustremila se uvis. Kraj života, reče samrtnik malo kasnije i još jednom jasno ponovi, Kraj života… disanje prestaje. I osenivši se krsnim znakom, izgovori Isusovu molitvu.
Gledao sam pažljivo, očekujući njegov poslednji udisaj, ali ga nisam primetio. Svi su nad njim stajali ćutke. Posle minut-dva, upitao sam: Šta se desilo? Svrši se, odgovori Dalj. Tako tiho, tako mirno se udaljila njegova duša. Dugo smo stajali nad njim ćutke, nepomično, bojeći se da ne narušimo svetost tajne smrti.
Ovako je pisao, u pismu Puškinovom ocu, Žukovski, koji je i sam bio svedok ove izvanredne smrti, slikajući je istinski dirljivim, prepunim osećanja, bojama. Posebno je ukazao na izraz lica pokojnika, koji je odražavao unutarnji duhovni preobražaj, koji je ovaj doživeo u poslednjim trenucima svoga obitavanja na zemlji.
(Stil/ Hronograf.net)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
