Ejpril Balanšo danas je žena u šestoj deceniji, udata je i vodi normalan život. Ali to nije mogla da uradi sve dok nije otkrila sva gnusna ubistva koje je počinio njen otac.
Dok je odrastala ostalo joj je u sećanju to što je otac čitavu porodicu selio svakih šest meseci do godinu dana. Iznenadne selidbe bi se desile nenajavljeno, tokom noći, a kada bi ga pitali zašto se sele, on bi rekao "Zbog posla".
Još dok jebila dete bilo joj je čudna očeva opsesija skupljanja novinskih isečaka o lokalnim ubistvima. To se dešavalo gde god da bi se preselili.
"Osećala sam da to nije normalno", rekla je i priznala da tek kada se udala i dobila decu, odlučila je da otkrije sva nedela svog oca.
Bila je to 2009. godina kada je Ejpril Balašio kontaktirala vlasti u vezi novih informacija sa ubistvima tinejdžera. Ona je tvrdila da je tu decu pobio Edvard Edvards, serijski ubica, bivši marinac i njen otac.
Zahvaljujući njenoj prijvai Edvard je osuđen, a kada je zatvoren priznao je ubistvo i drugog bračnog mladog bračnog para kao i svog usvojenog sina kojeg je ubio 1996. godine i to zbog polise osiguranja od 250.000 dolara.
Edvard Edvards umire u zatvoru, prirodnom smrću 2011. godine, a njegova ćerka se udružuje sa novinarom u želji da otkrije sva ubistva svog oca.
Pošto je umro ubrzo nakon hapšenja, Edvardsu su prišivali mnoge zločine uključujući sve nerasvetlene slučajeve serijskih ubica. Ali Ejpril je tada rekla: "Moj tata je bio loša osoba, ali ajde da otkrijemo sve šta je on zaista uradio."
"Osećala sam se kao da se ništa ne preduzima po pitanju strašnih slučajeva za koje verujem da ih je počinio moj tata. Sve ove informacije sam predala nadležnima i niko ništa nije preduzeo po tom pitanju. Dakle, bila sam frustriran i na izmaku snage. Tada sam konačno došla do Džoša(novinar koji je započeo istragu o serijskim ubistvima) i odlučila da prihvatim ponudu i da mi ispričam sve što znam.
Od malih nogu sam počela da preispitujem stvari. Uvek sam bio radoznalo dete i uvek sam postavljala pitanja. Oduvek sam volela da učim, i dobro sam poznavala svog tatu, i zapravo sam mu mnogo slična. A delovi slagalice su tek počeli da se spajaju. Upravo sam počela da ispitujem stvari. A onda sam naišla na novinski članak o nerešenom slučaju ubistva i telefonirala sam. Rešila sam da kažem sve što imam.
Nisam razmišljao o tome da će se suočiti sa posledicama. Mislim, bio je već osuđen na smrtnu kaznu. To je bio samo izbor koji sam napravila i koji je trebalo da napravim godinama ranije. Mislim, moj tata je ubio Denija, svog usvojenog sina 1996. godine. Sumnjala sam da je ubijao i pre 1996, i nisam ništa uradila povodom toga. I moram da živim sa tom krivicom.
Ne želim da kažem da je ovo postala moja životna misija jer je to pomalo depresivno, ali jedan od mojih ciljeva je da pomognem ljudima. I pronašla sam isceljenje u tom procesu. Moj muž će vam reći da imam previše empatije i simpatije i da me je to navelo da donosim odluke koje nisu u mom najboljem interesu, ali to mi se sviđa kod sebe.
Obično se ističem u svemu što radim, ne zato što sam odličan u tome, već zato što sam previše tvrdoglav da bih odustala. A ako nešto ne znam da uradim, onda smislim kako da uradim, ili ću naći neki način, da me neko nauči ili ću guglati. Ne odustajem i ne plašim se da pokušam.
Žao mi je što je umro a da mi nije odgovorio na pitanje "zašto je to radio?" Ali mislim da znam... Bila je to igra mačke i miša i za njega je to bilo veliko uzbuđenje, "ispričala je Ejpril.
Ona danas radi kao lični trener, živi sa mužem i troje dece.
Posle hapšenja njenog oca, kaže da je emocionalno rastrzana.
"Živim sa dve vrste krivice. Što ga nisam prijavila ranije jer bih možda mogla da spasem mnoge živote i krivicom što sam predala sopstvenog oca".
Edvards je umro prirodnom smrću u Medicinskom centru 7. aprila 2011. godine čekajući pogubljenje smrtonosnom injekcijom zakazanom za 31. avgust.
