Kamenko Katić je bio prvi voditelj vremenske prognoze i prognoziorao je na kraju emitovanja Dnevnika.
Prizeman čovek, skroman i nenametljiv, govorio je da bi sebi olakšao poneki trenutak i to je sve. Jer čovek uvek ide svojim, a ne tuđim putem.
Žrtvovao se za svoj posao, operisan je pravio i vodio emisije.
"Prođu pored mene neki novi iz redakcija, pa mi se ne jave. Pa ja namerno kažem naglas "dobar dan", a oni gledaju u mene. To što su oni umislili da su zvezde, meni je smešno. U moje vreme je bila vrlina da budeš skroman. Valjda su zate bake govorile naš Kremenko."
Jedna snežna oluja stvorila je od njega ono po čemu je bio poznat. Napravio je priču o zavejanim vozovima i nevoljama ljudi koji nisu mogli da se vrate kućama. Uredniku se dopalo i onako novinarski mu "naredio" da gura tu priču dok god može. Nije prošlo mnogo vremena, a Katić je dobio i televizijski nadimak - Kamenko Vremenko.
Govorio je da mu je u životu bilo i lako i teško, ali da ne bi izdvajao nijedan momenat
Govorio je da nije kao ostali glumci i poznate ličnosti koji se nakon penzije "nameštaju" da nešto dodatno zarađuju reklamama.
"Ne bih voleo ništa da reklamiram niti da propagiram".
Pred kraj života je živeo u sojenici koju je kupio od svog prijatelja, u jednom selu u Vojvodini.
Govorio je da je od svoje baba Ljubinke naučio da kad je crveno nebo da će vreme biti vetrovito. U nekim krajevima čak se deca igraju i pevaju "Crveno nebo, biće sutra vedro". Kaže da je narod gledajući u znake u prirodi predviđao kakva će biti prognoza.
U Beograd je išao samo kada treba kod lekara da ode. Živeo je u selu na Dunavu u prirodi i kako kaže, živeo je onako kako je druge snimao, živeo je bajku poslednjih godina svog života.
"Živim kao da sam negde na terenu, kao da snimam reportaže o prirodi".
U 70. godini je izjavio da mu ne nedostaje televizija.
Ponašao se normalno, kao da nikad nije bio poznata ličnost. Da je bio lekar, isto tako bi se ponašao.
Odrastao je kao siroče
Rođen je u malenom selu Đurđevu u opštini Žabalj, u Vojvodini, a kao šestogodišnji dečak ostao je bez roditelja. Iako je pohađao Realnu gimnaziju u Novom Sadu završio je srednju veterinarsku školu u Šapcu i jedno vreme je radio kao veterinar. Potom je kratko studirao veterinu i agronomiju, zatim istoriju i geografiju, da bi se naposletku odlučio za studije etnologije na Filozofskom fakultetu, prenosi Biografija.org
Profesionalni rad
Još kao student počeo je da radi kao spiker na Radio Titogradu, a potom i na Radio Sarajevu. Bio je jedan od prvih televizijskih spikera na Radio-televiziji Sarajevo nakon njenog osnivanja.
U januaru 1962. prelazi u Televiziju Beograd gde je punih 17 godina prezentovao vremensku prognozu u centralnoj informativnoj emisiji TV Dnevnik. Nakon toga prelazi u sekciju dokumentarnog programa gde je kao autor i voditelj uradio preko 300 reportaža. Među brojnim emisijama i reportažama koje je radio izdvajaju se Uzgred budi rečeno, Život je život, Salašari, Mečkari, Partizanka Slavica, Planinski mesec nad našim sokakom, Svetlani u znak priznanja i druge. Autor je kratkog dokumentarnog filma Rekvijem za Jovana Aćanskog (1991, u produkciji Dunav filma).
Zanimljivost sa terena
Tajna njegovog uspeha i omiljenosti među gledaocima gledaocima bila je u tome, kako je govorio, što "nikada nije vremensku prognozu saopštavao kao da čita bilten". Odlazio je sa ledolomcima, provodio mesece sa meteorolozima na Bjelašnici koji su, pošto su "depresija i samoća užasni" tamo vodili i supruge, pričao je Katić novinarima, a jedne godine bilo je toliko snega da jedan od njih nije svoju preminulu ženu dva meseca mogao da spusti dole i da je sahrani. "Tu sam izučio reportažu", pričao je Katić.
Opevao ga je Rambo Amadeus
Kamenko je bio jedno od najomiljenijih televizijskih lica nekadašnje Jugoslavije i gledaoci su ga često zvali „naš Kamenko”. U pesmi Halid invalid Hari Ramba Amadeusa, Kamenko se pominje u stihu „Kamenko je rek'o biće kišni dan, svratili smo kod strika i pozajmili kišobran”. Nakon penzionisanja živeo je u Belegišu kod Stare Pazove u sojenici na Dunavu.
Kad je otišao u penziju živeo je mirnim životom. Na svojoj vikendici na Dunavu voleo je da se bavi ribolovom i lovom, da provodi vreme sa lokalnim meštanima.
"Kad padne fazan, a ne ubijem ga na mestu, dam mu fore da ustane da se digne. Neću da pucam u njega dok leži na zemlji. To je lovačko staro ponašanje."
Kad je otišao u penbiju bio je razdražljiviji nego ranije, ali je i dalje nalazio strpljenja za moje probleme, moja pitanja. Nažalost, godinu dana pre toga, na leto je ostao bez svoje Tanje – najveće ljubavi i najboljeg prijatelja. Od toga nije uspeo da se oporavi.
Umro je pre pet godina, a sahranjen u rodnom Đurđevu, u Vojvodini.
Stil/RTS/Biografija.org
