Priča o malenoj Omajri je tragedija koja se ne može zaboraviti. Njen rodni Armero stradao je u klizištu koje se pokrenulo nakon erupcije. Bio je novembar 1985. kada je vulkan, koji se nalazi na oko 160 kilometara od Bogote, počeo da pokazuje aktivnost. Poslednja erupcija bila je zabeležena 1595. i tom prilikom je stradalo više stotina ljudi. Međutim, te 1985. nadležni su smatrali da razloga za strah nema, te da meštani ne treba da brinu zbog podrhtavanja tla.
- Svaki čas se treslo pod nogama. Pepeo je prekrio sve, voda je bila zagađena. Ipak, zvaničnici su nam govorili da prekrijemo nos i usta - rekla je svojevremeno Alma Landinez, koja je jedna od retkih koja je preživela ovu tragediju.
Vulkan je eruptirao 13. novembra nešto posle 21 sat. Lava je otopila obližnje glečere i reke mulja i kamenja krenule su da teku niz litice. Klizište je uništilo Armero za svega nekoliko minuta, stradalo je više od 25.000 ljudi.
Olga Viljabos imala je samo 13 godina u to vreme. Seća se kako je u noći erupcije padala "kiša pepela i kamenja". Njena porodica pokušala je da pobegne kolima, ali bez uspeha.
- Čulo se nešto kao grmljavina, i onda je naš auto ponela reka blata. Osetila sam da se gušim. Mislila sam da je to kraj. Pustila sam ruke majke i mlađeg brata. To me je spasilo - priča Olga.
Noć je provela zarobljena u blatu, ali su je spasioci pronašli i izvukli. Ona je jedna od retkih koja je preživela.
Kobne noći 13. novembra Omajra je bila u kući sa ocem, bratom i tetkom. Njena majka bila je otputovala službeno u Bogotu. Porodica se brinula zbog vulkanskog pepela koji je prekrio grad, kada su čuli da nešto tutnji. Ubrzo je njihovu kuću odnelo klizište.
Omajra je prvih nekoliko sati nakon erupcije bila prekrivena prašinom i šutom, i virila joj se samo ruka. Upravo njenu šaku uočio je jedan od spasilaca, koji je uz pomoć kolega krenuo da kopa. Bili su presrećni kada su shvatili da je devojčica živa. Uspeli su da je otkopaju do struka, ali su shvatili da su joj noge zarobljene ispod gomile šuta i krova.
Svuda oko nje bila je voda, pa su spasioci morali da joj stave gumu kako se ne bi udavila. Tri dana se devojčica borila dok su spasioci na sve načine pokušavali da je izvuku. Novinari su okruživali devojčicu i fotografisali njenu agoniju.
- Spasioci su se borili za nju. Ona je bila poslednja preživela. Fotograf Frenk Furnijero seća se da je tog dana bio tu nekoliko sati. Morao je da ode da bi autobusom poslao film iz aparata u drugi grad. Posle nje mogao da se vrati jer je pala noć. Kada je došao sledećeg dana, Omajra je bila mrtva. Plakao je neutešno. Njegova fotografija zarobljene Omajre, godinu dana nakon tragedije osvojila je prestižnu nagradu "Wrld Pres Foto", on je tom prilikom rekao da je devojčica imala neviđen karakter.
- Ljudima koji su pokušavali da je spasu obraćala se sa neverovatnim poštovanjem. Govorila im je da idu kući i malo odmore, pa da onda dođu da joj pomognu - rekao je Furnijer.
Za čuvenu fotografiju devojčice, kaže, nije zaslužan on.
- Ona je ta. Taj njen pogled bio je poklon, ja sam samo držao aparat - rekao je fotograf.
Novinari koji su bili tamo pričali su kako je Omajra imala neverovatan duh. U celoj toj agoniji prolazila je kroz različite faze. Bilo je trenutaka kada je pričala opušteno, onih u kojima je bila preplašena i uplakana, i mnogo onih kada se molila.
U poslednjim satima svog života počela je da halucinira. Govorila je da ne želi da zakasni u školu i da ima kontrolni iz matematike.
Omajra je umirala punih 60 sati. U poslednjim trenucima molila je okupljene da je ostave na miru, da se malo odmori.
Nije postojala šansa da je spasioci izvuku iz blata i ruševina a da joj ne iščupaju noge. Lekari su rekli da bi humanije bilo pustiti je da umre nego pokušavati da joj amputiraju noge u tim uslovima. Omajra je preminula 16. novembra u 10.05 časova, najverovatnije od gangrene ili hipotermije.
Danas na ovom mestu postoji svega par spomenika, u znak sećanja na one koji su ovde dočekali svoj kraj. Ono što je ostalo od grada prekrila je gusta šuma. Na mestu gde je nekad bio centar izliven je betonski luk koji simboliše ljude koji više nisu tu.
Svake godine 13. novembra kod luka organizuju komemoraciju, a poređano je i 25.000 kamenja, u znak sećanja na svaku žrtvu. Ostalih dana u godini Armero je napušten. Jedino svrate ljudi da obiđu Omajrin grob, koji je postao svetilište. Na mestu gde je devojčica izdahnula poređane su igračke, cveće i sveće.
