"Dok je čovek bio majmun drvo mu je bila otadžbina," jedna je od najčešće citiranih aforizama Branislava Brane Crnčevića. Rođen 8. februara 1933. godine u Kovačici, živeo je kao da nema zemlju ni otadžbunu.
Otac mu je preminuo kada je Brana imao samo 4 godine, a njegova majka Vida se preudala. Tokom rata, porodica je prebegla u Beograd, a Brana je živeo po domovima za smeštaj srpskih izbeglica iz Nezavisne države Hrvatske. Njegov brat Nikola živeo je sa majkom i očuhom
Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a javnost će ga pamitit kao velikog čoveka koji je znao sa rečima i ljudima.
Ovo su neke od njegovih legendarnih aforizama i pesama:
- Srećem namrštene, tužne, zle i nesrećne ljude. Često mi se pričini da su to sve samoubice kojima je neko platio da žive.
- Veterinar sam četrdeset godina, a još nisam video ovakvu stoku.
- Čuo sam da će sutra biti bolje, a ja baš sutra neću biti ovde.
Ima nešto
Ima nešto što u nama ima što nas drži u istome vencu, ima nešto isto u ljudima, ima neke Bosne u Slovencu.
Svi smo začin u istome loncu, oko Niša ima nešto Bačke, ima neke Like u Slavoncu, zapivajmo pisme bunjevačke.
Ima nešto što u nama ima, nekog divnog inata od zlata, u predelu oko divljeg Lima leži jedno parčence Banata.
Ima nešto što u nama ima što nas drži u istome vencu, ima nešto isto u ljudima, ima neke Bosne u Slovencu.
Kad bi meni dali jedan dan
Kad bi meni dali jedan dan, ja ga ne bih potrošio sam. Pola dana ja bih dao nekom ko je dobar, a slučajno sam.
Igrali bi, pričali bi nešto, trčali bi, skakali bi vešto ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali kišobran, ja ga ne bih potrošio sam. Pola mesta ja bih dao nekom ko je dobar, a slučajno sam.
Kišilo bi, dok mi koračamo, pola tamo a pola ovamo. Stavili bi dan pod kišobran ja i dobar, a slučajno sam.
Kad bi meni dali jedan dan, ja ga ne bih potrošio sam.
