Životna priča Branka Miljkovića čiji kraj je predvideo u svojoj poeziji, završila se na periferiji Zagreba, u 27. godini. Navodno samoubistvo, u stvari, najverovatnije fingirano, nikad razjašnjeno, označilo je kraj jednog mladog života i tek započete književne karijere. Ali ostala je poezija. Koju će svi pisati. Kako je, opet, proročki, rekao Miljković.
Jedna od njegovih najpoznatijih pesama, „Uzalud je budim“, tumačena je decenijama od strane književnih teoretičara, kritičara, pa i samih pesnika, ali njen smisao je nekako izmivao svima koji su pokušali da proniknu kroz stihove pisane kao da su neka čudesna šifra.
A iza pesme, postoji jedna priča, niška, ratna, tragična, piše Dejan Stojiljković, u tekstu koji je objavio na svom zvaničnom sajtu.
Naime, u Brankovom komšiluku, te nesrećne 1944. godine kada su rušilačke bombarderske eskadrile naših „saveznika“ zasipale bombama grad na Nišavi, živela je devojka po imenu Ruža. Kažu da je bila neviđena lepotica. Branko je tada imao deset godina i stalno je viđao Ružu, a verovatno i bio zaljubljen u nju, baš kao i većina dečaka iz ulice. Došao je i taj sudbonosni Uskrs 1944. i do tada najrazornije bombardovanje Niša. Bombe su padale čak i na Sabornu crkvu, jedna je pogodila oltar, ali nije eksplodirala. Božije čudo. Ali ne i za lepoticu Ružu, koja je u jednom od bombardovanja bila teško ranjena i završila u komi.
Tih dana, Nišlije su svakodnevno ponavljale jedno te isto pitanje:
„Je li se probudila Ruža?“
Ovo pitanje, kao mantra ili stih urezalo se u um i dušu desetogodišnjeg Branka.
Ruža se nikad nije probudila. A on je nekoliko godina kasnije napisao pesmu posvećenu njoj. „Uzalud je budim“ biće naslov njegove prve zbirke pesama koja će mu doneti slavu i neprijatelje, podjednako. Bežeći od zla koje je tumačio kroz svoje stihove, put će ga odvesti do Ksaverske šume u predrgrađu Zagreba.
Ni do dana današnjeg nije razjašnjeno da li je Branka te mračne februarske noći ubila prejaka reč ili neko drugi.
Ali pesma traje i kada se plamen života ugasi.
„Uzalud je budim“ je jedna od najlepših ljubavnih pesama ispevanih na srpskom jeziku. I mnogi su u svet poezije ušli upravo preko nje.
Tako su Branko i lepotica Ruža ušli u večnost.
I malo ko zna šta stoji iza Brankovih stihova, kakva jednostavna, ali tragična ljudska priča.
Baš kao i Ruža, napustivši ovaj svet, Branko se probudio u nekom boljem, usnuo je da se nikad ne vrati.
I bio je u pravu. Ljudi ne umiru, samo se probude iz ovog života, kao iz predugog košmara.
Bio je neokrunjeni princ tadašnje jugoslovenske poezije, slavljen i nagrađivan. Tek je u oktobru 1960. godine u Beogradu dobio prestižnu Oktobarsku nagradu, a iza sebe je imao nekoliko zapaženih zbirki poezije, među njima i onu čuvenu "Uzalud je budim", nazvanu po jednoj od najslavljenijih pesama jugoistočne Evrope, ali i zbirke "Smrću protiv smrti" i "Poreklo nade" koju mu je objavio zagrebački Lykos.
O Miljkovićevoj nagloj i neobjašnjivoj smrti i danas se vode polemike i bruse nacionalno osvešćena pera. Raspravlja se na temu da li je nesrećni pesnik ubijen ili se ubio, vešajući se o navodno krhku granu nevelike vrbe koja je rasla nedaleko od kafane Stara (a neki izvori tvrde i Lijepa) mlinarica? Spominje se u tom kontekstu i nekadašnji Miljkovićev zaštitnik, pesnik s moćnim političkim vezama Oskar Davičo. Raspreda se o mogućim ubicama i razlozima mogućeg ubistva pesnika koji je, prema hrvatskom pesniku Ivanu Slamnigu, bio nagonski samoubica.
I Miljkovićev zagrebački najbolji prijatelj, danas pokojni pesnik Zlatko Tomičić, tvrdio je i pisao da su mu dragog prijatelja ubili muškarci u kožnim kaputima koji su u Zagreb doputovali iz Beograda te zlosretne večeri... Danas nema više neugledne vrbe o koju je bilo obešeno pesnikovo telo. Pa čak i neki autoritativni izvori tvrde da je Miljković zapravo nađen na obližnjem Cmroku, a ne na Ksaveru. Bilo kako bilo, Zagreb se ni do današnjeg dana nije odužio mrtvom pesniku i svojem kratkotrajnom stanovniku ni spomen-pločom ni bistom. Nije to učinjeno ni u socijalizmu, ali ni sada, u evropskom zagrebačkom kontekstu.
A vajar Pero Jelisić koji opsesivno decenijama kleše Teslin lik, pre pet godina je u gornjogradskoj kafani Pod starim krovovima, na recitalu posvećenom Miljkoviću koji je upriličio Goran Matović javnosti predstavio pesnikovu bistu. Na žalost, do dana današnjeg nigde nije postavljena, a bila bi to gesta kojom bi Zagreb potvrdio svoj kosmopolitizam.
Stil/Nedeljnik
