Simpatični Bosanac je posle pokušaja da izgradi život u inostranstvu odlučio da se vrati u svoj rodni kraj u okolini Zenice, jer je shvatio da je kod kuće, ipak, najlepše. Međutim, dok je probao da se snađe u stranim državama, doživeo je neverovatne situacije, a neke, iako bizarne, mnoge i nasmeju.
Prvo je sreću potražio u Švajcarskog, gde je radio na crno u nekom zabačenom selu, gde nije bilo inspekcije. Tamo je radio u ugostiteljstvu, na bosanskim ćevapima za naše ljude, ali nije bio zadovoljan zaradom.
- Plata je bila tolika da je mogla potrajati ko u žene onaj ciklus, najviše sedam dana. Mogao je kaže i više ostati da ga "nisu proćerali" pa je odlučio da se vrati kući. Mime veli i da su mu se otad ćevapi toliko ogadili da i ne pamti kad ih je poslednji put jeo - započeo je priču za YT kanal "Auslenderi".
Pošto se zaposlio u Bosni u jednom preduzeću, nije prošlo mnogo i video je neki oglas za šankera u Zagrebu. Ali ga je tada omela pandemija, te je opet morao da se vrati kući. Listao je ponude za posao i video je oglas za mrtvačnicu!
- Odvoz, dovoz, kupanje... I ja ti se tu zaposlim, fino mi bilo, bilo i katolika, pravoslavaca, muslimana, naučio šta se kod koga i kako oblači.. I jednog dana dolazi mrtvac, dole podrum, uski mračni hodnici... dovukli ga, ostavili, ruke mu na prsima dok ga kupaš i ja sam mu okrenuo leđa dok sam pripremao nešto drugo za nekog drugog - pirča u jednom dahu i nastavlja:
- I ja se zaradio, zapevao, a tu usko, a ja samo osetio po zadnjici... Kad sam ja počeo da bežim, izleteo napolje, sav se tresem, a onom hodniku nikad kraja... Pitaju me šta je, kažem udario me mrtvac po zadnjici, treso sam se ko Banjaluka 69, kažem daj mi knjižicu, isplati me i nikad me više nećeš viđet - objašnjava.
Sa druge strane, Nemanja iz Vlasotinca od svoje 12. godine kupa preminule osobe, te otkriva kako izgleda jedan njegov radni dan. Spletom nesrećnih okolnosti je morao da počne da privređuje, ali je ovaj vredni mladić zapravo čitav život maštao da radi u pogrebnom preduzeću i da prevozi pokojnike.
"Jedan čovek u Vlasotincu je imao pogrebno preduzeće. Oduvek me je zanimalo kako to sve funkcioniše, a s obzirom na to da sam imao velikih porodičnih problema rešio sam da se što pre osamostalim i da se, na neki način, sklonim od njih Morao sam da se zaposlim i zbog finansija, ali pre svega zbog oca koji me je maltretirao. Zato sam pobegao iz sela za Požarevac. Gazda kod kog sam radio i kojeg sam poznavao jako dugo uzeo je starateljstvo nada mnom i tako sam ostao kod njega", priča Nemanja za "Novu".
Kaže da osim sebe, nema nikog, ali zbog toga ne tuguje, nego se trudi da zaradi kako bi kasnije mogao da stvori porodicu.
"Moji su se razveli pa je mama ušla u drugi brak. Dobila je i decu tako da nismo u kontaktu. Borim se kako znam. Lepo zarađujem i zadovoljan sam. Nekoga novac povuče na dno, međutim, mene nije, znao sam da raspoređujem kako i koliko treba. Jedino se ponekad čujem sa dedom, podržava me u svemu, zna da sam vredan i da ću uspeti sve što želim da ostvarim", kaže Nemanja.
Svakako, posao pogrebnika uopšte nije lak niti jednostavan, a najteže mu je bilo na samom početku kada je trebalo emocije ostaviti po strani.
"Kad sam počeo da radim u pogrebnom preduzeću bio sam klinac. Moram da priznam da mi je bilo teško jer sam se saosećao sa svakim slučajem, međutim, posao je zapravo kao i svaki drugi. Radim sve od početka pa do kraja. Sada mi ništa nije teško, nepoznato, a kamoli zastrašujuće. Često kažem da bih lagano mogao da spavam u istom krevetu sa mrtvakom. Zaista nemam taj problem. Navikao sam se, sazreo i ojačao za ovih osam godina. Najteže je kada se radi o mladoj osobi i detetu", zaključio je.
