Božidar Dragutinović bio je jedan od onih koje je droga uzela pod svoje. Kao tinejdžer bio je zainteresovan za muziku, voleo je da sluša rok bendove, a onda je spoznao mračnu stranu svega i počeo da koristi narkotike.
Posle 17 godina zavisnosti od heroina i isto toliko neuspelih pokušaja da se "skine" sa droge, Božidar Dragutinović odlučuje da ode na lečenje u Crnu Reku. U to vreme u manastiru je bio otac Branislav Peranović koji je nakon izvesnog vremena počeo štićenike fizički da kažnjava.
Sve to je počelo u Valjevu sredinom 80-tih
- Ja sam kao mlad sa 15, 16 godina počeo da se interesujem za muziku, voleo sam da slušam te rok bendove. U moje vreme se pojavila ona knjiga "Mi deca s kolodvora Zoo", pa onda raznorazni hipi pokreti. Uz sve to je išla i zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Nije toga tad u Valjevu bilo nešto puno, bilo je to teško naći, ali, kad tražiš đavola - njega ćeš i pronaći. Našao sam se u društvu tih malo starijih, ujedno mi se i dopalo to da sam i ja malo stariji, neki kao tamo frajer. Počelo je sve tako sporadično, malo trava, za koju ljudi greše da je to jedna bezazlena psihoaktivna supstanca, marihuana je jedna ozbiljna psihoaktivna supstanca i unazad nekoliko godina sve češće se srećemo sa mladima koji imaju oko 15, 16 godina sa teškim psihozama, koje su došle kao posledica zloupotrebe marihuane. - objasnio je Božidar u emisiji Novo Jutro na Pink televiziji.
- Kada sam uzimao drogu trenutno sam se osećao bolje, a onda su počele i fizičke nelagode, a kada bih ponovo uzeo, ponovo sam se osećao bolje i tada sam shvatio da sam se "navukao". Dugo sam to krio, sve dok nisam posetio bolnicu za odvikavanje. To se završilo na tome da se samo malo skine ta tolerancija i kad izađeš kući onda još bolje "radi" jer si se za 7, 8 nedelja očistio, onda zavaravanje sa tim nekim blokatorima koje ti ni ne popiješ, nego prospeš u saksiju. To se nastavilo i ja sam 16, 17 godina bio u tom paklu zavisnosti. - dodao je on.
Najvećim neuspehom u celoj priči, Božidar smatra činjenicu da je počeo da diluje drogu. Kada je njegova porodica zapala u teško stanje, Božidar je shvatio da nešto mora da učini da bi pomogao sebi.
- Slučajno sam pogledao neku reportažu o nekom svešteniku, na nekoj planini, u manastiru Crna reka i ostavim to po strani, ali negde sam zapisao broj. Prošlo je nekoliko meseci, a ja sam otišao u manastir na Frušku goru gde sam skapirao da na takvom nekom mestu moram da se sklolonim. Kada sam došao kući, uzeo sam papir na kojem sam zapisao broj i pozvao tog sveštenika, a on mi je rekao da dođem. Otišao sam tamo.
Kako je početak uvek najteži, tako je bilo i Božidaru.
- Prvih par dana je bilo najteže, ali bilo mi je bitno samo da me niko ne zove na telofn i za dugove i da nemam osudu okoline. Imao sam teške krize koje su trajale po nekoliko meseci, bile su toliko jake da me bolela čak i kosa.
- Ono što me fasciniralo u manastiru jeste mir. Počelo je sve više da mi se sviđa tamo. Sve ono što sam imao u gradu i mislio da me ispunjava - žurke, kafići, devojke...t to je mene samo iscrpljivalo, a ja uzimao nešto čime ću "popraviti" to stanje, a ovamo sam se bez svega toga i bez ikakvih medikamenata super osećao. Znači, gde se super osećaš tu i budi i to je to.
- Najviše mi je pomoglo - razgovor sa Branisalvom Peranovićem i njegovom suprugom, zatim činjenica da je to sveto mesto, blizina moštiju, razgovor sa monasima, druženja i zamena sistema vrednosti. Dopao mi se skroman način života. Živeli smo skromno, imali smo dva obroka dnevno, spavali u malim sobicama, ali nam je bilo lepo. Osećao sam neverovatnu radost, osetio sam se kao čovek!
Međutim, kada je otac Branislav Peranović, koji je pomagao štićenicima da se izleče, počeo da prekomerno upotrebljava silu u 'lečenju', Crna Reka je došla u fokus javnosti nakon što je objavljen snimak batinanja lopatom. Otac Peranović je nastavio sa svojom surovom metodom i 2012. ubio je jednog štićenika.
Nakon toga je osuđen na kaznu od 20 godina zatvora. Mladić koji je umro od posledica batina koje je pretrpeo bio je Božidarov prijatelj. Iako je nebrojano puta upozoravao oca Peranovića da je preterao u upotrebi sile i da će se sve loše završiti, nije uspeo da ga spreči u najgorem. Zbog smrti prijatelja osećao je veliku grižu savesti.
Kako se udruženje Crna Reka sastojalo od četiri imanja na kojima su se radno-okupacionom terapijom lečili zavisnici, Božidar je nakon izlečenja preuzeo brigu o jednom od centara – Preobraženje – na obroncima planine Cer.
Nakon što se izlečio od zavisnosti, ostao je da zajedno radi na rehabilitaciji onih kojima je kao i njemu nekada potrebna pomoć. On smatra da kada se dotakne dno, a pre ili kasnije svaki zavisnik do toga dođe, onda je najvažnije napustiti matičnu sredinu.
Iako je i Božidar pre izlečenja više puta pomišljao da ode iz Crne Reke, znao je da će ako to učini umreti. Tamo je, kako kaže, osećao sigurnost, a molitva je ono što mu je popunjavalo rupu u grudima koja nastaje upotrebom droge. U duhovnom smislu, molitva je to učinila umesto heroina. A kada si opet pred iskušenjem da poklekneš, molitva učini da se vrati osećaj da se nalaziš u sigurnoj luci i tu ti je dobro, mnogo bolje nego heroin.
Kao najveću grešku, Branislav smatra uzimanje prvog džointa i zainteresovanost za taj sistem života.
