Nil Armstrong je prvi čovek koji je kročio na Mesec, a njegovi koraci su promenili istoriju čovečanstva. Postigao je nešto sto niko nije ponovio već šest decenija, a mnogi teoretičari zavera i dalje misle da je sve bilo namešteno.
Armstrong je rođen 5. avgusta 1930. godine u Vapakoneti u Ohaju. Zbog službe njegovog oca Stivena, često se u detinjsvtu selio, te je živeo u 16 gradova. Njegova majka Vajola je brinula o porodici, dok je suprug bio zadužen za finansije. Nil je od rane mladosti je bio zainteresovan za avijaciju i bavio se aviomodelarstvom.
Na svoj 16. rođendan 1946. godine izveo je svoj prvi solo let i stekao pilotsku dozvolu,čak i pre nego vozačku dozvolu. Od rane mladosti je bio zainteresovan za avijaciju i bavio se aviomodelarstvom.
Po završetku srednje škole, bio je primljen na Masačusetski tehnološki institut, ali se po savetu jedinog inženjera kojeg je poznavao „da ne mora ići čak u Kembridž da bi stekao dobro obrazovanje“ ipak odlučio za stipendiju Američke mornarice i studije na Univerzitetu Perdju.
Tokom studija regrutovan je u aktivnu službu mornarice, 1949. godine. Nakon pilotske obuke, u avgustu 1950. postao je mornarički pilot i ubrzo je poslat da se bori u Korejskom ratu.
Učestvovao je u 78 borbenih letova, zabeleživši 121 sat u vazduhu. U septembru 1951. je bio pogođen neprijateljskom vatrom i bio primoran da se katapultira.
Iz rata je izašao kao nosilac nekoliko odlikovanja, a u avgustu 1952. godine je napustio aktivnu službu, stupio u rezervu (iz koje se oktobra 1960. povukao kao poručnik korvete) i vratio na studije. Diplomirao je kao inženjer vazduhoplovne tehnike (1955).
Ulazak u svet astronauta
Godine 1958. Armstrong je bio odabran za program Man In Space Soonest Američkog ratnog vazduhoplovstva. Novembra 1960, je izabran da bude deo pilotske konsultantske grupa za X-20 Dyna-Soar, vojni svemirski avion koji je razvijala kompanija Boing za Američko ratno vazduhoplovstvo, i 15. marta 1962, je izabran da bude jedan od sedam pilota-inženjera koji će leteti u svemir tim novim avionom.
U mesecima nakon najave da se traže kandidati za drugu grupu NASA astronauta, Armstrong je postajao sve više zainteresovan za mogućnosti Apolo programa ali i za istraživanje novog aeronautičkog okruženja. Armstrongova aplikacija za astronauta je stigla oko nedelju dana nakon isteka roka, 1. juna 1962. Dik Dej, sa kojim je Armstrong blisko sarađivao u Edvardsu, je uočio zakasnelu aplikaciju i ubacio je u svežanj pre nego što je bilo ko primetio. U vazduhoplovnoj bazi Bruks na kraju juna, Armstrong je prošao kroz medicinski pregled koji su mnogi kandidati opisali kao mukotrpan i često naizgled besmislen.
Dik Slejton je pozvao Armstronga 13. septembra 1962, i pitao da li bi bio zainteresovan da se pridruži NASA astronautskom korpusu kao deo onog što je štampa nazivala „Novih devet“; Armstrong je bez oklevanja prihvatio. Selekcija je držana u tajnosti još tri dana, mada su novinske spekulacije kružile ranije te godine da će on biti izabran kao „prvi civilni astronaut“. Armstrong je bio jedan od dva civilna pilota koji su izabrani za drugu grupu; drugi je bio Eliot Si, isto tako bivši pomorski pilot.Si je trebalo da komanduje projektom Džemini 9, ali je poginuo u padu T-38 aviona 1966. godine, u kome je takođe izgubio život pilot Čarls Baset. Armstrong je bio prvi američki civil u kosmosu, dok je prvi civil bila Valentina Tereškova iz Sovjetskog Saveza, skoro tri godine ranije. Tekstilni radnik i amaterski padobranac, ona je bila na letilici Vostok 6 kad je lansirana 16. juna 1963.
Let na Mesec
Nil je 20. jula 1969. godine. postao je prvi čovek koji je kročio nogom na Mesec. Apollo 11 je bila prva misija koja je organizovala ovakav put. Nacionalni aeronautički i prostor Uprava (NASA) razvijena je kako bi to postigla, a korak Armstronga na Mesecu se smatra američkom "pobedom" u utrci za prostor.
Borba za vlast u svemiru
Godine 1957. Sovetski Savez pokrenuo je Sputnik , prvi veštački satelit, a Sjedinjene Države su krenule u još jaču borbu iz straha da ne zaostanu.
Blizanci 8
Gemini (znači dvostruki) projekt poslao je dva čoveka posade u zemaljsku orbitu deset puta. Cilj je bio testirati opremu i postupke te osposobiti astronaute i terenske posade kako bi se pripremili za eventualno putovanje na Mesec.
U sklopu tog programa, Nil Armstrong i David Skot otputovali su na Gemini 8 16. mart 1966. godine. Njihov zadatak bio je da pristanu vozilo na satelit koji već kruži oko zemlje. Zadatak je uspešno ispunjen, to je prvi put da su dva vozila bila spojena zajedno u svemiru.
Misija je glatko nastavila sve do 27. minuta nakon, a onda su stvari izmakle kontroli. Armstrong je uspeo da se odvoji, a Gemini su se sve brže vrteli i konačno su se okretali za jednu revoluciju u sekundi. Armstrong je zadržao svoju smirenost i mudrost te je uspeo dovesti svoj zanat pod kontrolu i sigurno ga spustiti.
Sletanje na Mesec
NASA-in program Apollo bio je ključni temelj misije: slanje ljudi na Mjesec i sigurno ih vraćanje na Zemlju. Apollo svemirska letelica pokrenuta je od strane divovske rakete u svemir.
Četiri Apolo tima (Apolo 7, 8, 9 i 10) testirala su opremu i procedure, ali posada koja će zaista sleteti na Mesec nije izabrana sve do 9. januara 1969, kada je NASA objavila da su to Nil Armstrong, Edvin „Baz“ Oldrin i Majkl Kolins. Trojica muškaraca ušla u kapsulu na vrhu lansirne rakete ujutro 16. jula 1969. godine. Počelo je odbrojavanje: „Deset...devet...osam...“ sve do nule, kada su potresi nestali u 9:32. Tri stepena rakete Saturn poslala su letelicu na put, a svaki stepen se oslobađao kako je potrošio.
Milion ljudi je gledalo lansiranje sa Floride, a preko 600 miliona na televiziji. Posle četvorodnevnog bekstva i dve orbite oko Meseca, Armstrong i Oldrin su se odvojili od Kolumbije i, uz televizijske kamere koje su slale signale nazad na Zemlju, odletele devet milja do površine Meseca. U 15:17 (po vremenu u Hjustonu) 20. juna 1969. preneli su radio: „Orao je sleteo“.
Više od šest sati kasnije, Nil Armstrong, u svom prostranom svemirskom odelu, spustio se niz merdevine i postao prvi čovek koji je kročio na vanzemaljsku površinu. Armstrong je tada dao svoju kultnu izjavu:
"To je jedan mali korak za čoveka, jedan ogroman skok za čovečanstvo."
Oko 20 minuta kasnije, Oldrin se pridružio Armstrongu na površini. Nil je proveo nešto više od dva i po sata izvan lunarnog modula, postavljajući američku zastavu, fotografišući i skupljajući materijale za povratak u studiju. Dvadeset jedan i po sat nakon sletanja na Mesec, Armstrong i Oldrin su započeli povratak na Zemlju. U 12.50 časova 24. jula, Kolumbija se spustila u Tihi okean, gde su trojica muškaraca pokupila helikopter.
Karantin
Pošto niko nikada ranije nije bio na Mesecu, naučnici su bili zabrinuti da bi se astronauti mogli vratiti sa nekim nepoznatim patogenima iz svemira; Tako su Armstrong i ostali bili u karantinu 18 dana.
Heroje je dočekao predsednik SAD-a Ričard Nikson. Armstrong je odlikovan Predsedničkom medaljom slobode i mnogim drugim priznanjima. Među počastima koje je dobio bile su Predsednička medalja slobode, Kongresna zlatna medalja, Kongresna međunarodna svemirska nagrada, medalja istraživača, Memorijalni trofej Roberta H. Godarda i NASA-ina medalja za izuzetne usluge.
Armstrong je nastavio sa NASA-om do 1970. godine, služeći u raznim ulogama, uključujući zamenika pomoćnika za aeronautiku u Vašingtonu, DC. Kada je spejs šatl Čelendžer eksplodirao ubrzo nakon poletanja 1986. godine, Armstrong je postavljen za potpredsednika da predsedava istražnim odborom nesreće. Od 1971. do 1979. godine, Armstrong je bio profesor aeronautičkog inženjerstva na Univerzitetu u Sinsinatiju. Zatim preselio u Šarlotsvil u Virdžiniji da bi bio predsednik kompanije Aerospace Computer Technologies, Inc. od 1982. do 1991. godine.
Privatni život
Nil Armstrong se ženio dva puta. Prvi brak je bio sa Dženet Elizabet Šeron, sa kojom je imao troje dece: Erika (1957), Karen (1959—1962) i Marka (1963).[89] Razveli su se 1994, nakon 38 godina braka. Iste godine se oženio sa petnaest godina mlađom Kerol Held Najt, sa kojom je bio u braku do svoje smrti.
Nil Armstrong je 7. avgusta 2012. godine podvrgnut operaciji za ublažavanje blokade koronarne arterije. Preminuo je od komplikacija 25. avgusta 2012. godine u 82. godini. Njegov pepeo je prosut po Atlantskom okeanu 14. septembra, dan nakon što je u njegovu čast održan pomen u Vašingtonskoj nacionalnoj katedrali.
