Anatolij Jemelijanovič Slivko rođen je 28. decembra 1938. godine u Izerbašu, Dagestanska ASSR, Sovjetski Savez. Rođen u srcu ruralne Ukrajine, koja se tada još uvek oporavljala od razorne gladi, Slivko je u detinjstvu patio od nesanice i vrlo malo je jeo, zbog čega je mršavio. Bio je izrazito mršav, na granici neuhranjenosti i patio je od noćnog mokrenja.
Kada je još bio dete, njegov otac je regrutovan u vojsku u ratu protiv Nemačke, gde je bio zatvoren, ali se kasnije vratio kući, da bi po povratku bio javno ismevan. Kao tinejdžer, Slivko je morao da trpi maltretiranje u školi zbog navodnog „kukavičluka“ svog oca. Svako ko je preživeo logor kao njegov otac smatran je u to vreme izdajnikom.
Navodno je takođe patio od hidrocefalusa (voda na mozgu) pri rođenju, što je kasnije izazvalo nekoliko problema sa genitalnim i mokraćnim putevima, uključujući mokrenje u krevet i erektilnu disfunkciju kao adolescentnog dečaka. Zbog svih spoljašnjih i fizičkih problema, stideo se samog sebe i ostao izolovan od svojih vršnjaka tokom većeg dela svojog ranog detinjstva.
Pao je na prijemnom ispitu na Moskovskom državnom univerzitetu što je bio čest slučaj za decu logoraša, nakon čega je jedno vreme radio u Državnoj službi. Kao punoletan, preselio se u Stavropolj u Rostovskoj oblasti 1960. godine o tamo je radio kao telefonski inženjer.
Mlađa sestra Anatolija Slivka, preselila se kod njega u Stavropolj. Kako nije bio umešan sa ženama rešila je da ga upozna sa svojom drugaricom Ljudmilom i organizovala im je sastanak. Uprkos činjenici da je za sebe znao da je homoseksualac od svoje adolescencije, oženio se njome 1963. godine.
Prema rečima Slivka, tokom svog dugog bračnog života sa Ljudmilom, koji je trajao 17 godina, imali su manje od deset seksualnih odnosa. Ipak, uprkos svojim seksualnim problemima i nezainteresovanosti za žene, sa njom je rodio dva sina. Nakon rođenja drugog sina navodno nikada više nisu imali odnose.
Bio je i cenjeni član zajednice jer je snimao kratke dokumentarce na temu Nemačkih zverstava. Nije poznato kada je prvi put osnovao dečački klub jer je prvi uništen u požaru ali je ubrzo nakon toga preuzeo je upravu nad drugim klubom za dečake "Čergid."
Slivko, koji je vodio naizgled normalan život, promenio je karijeru 1971. da bi postao školski učitelj. Međutim, bio je primoran da se seli iz škole u školu zbog nekoliko pritužbi na nepristojne napade na malu decu, i konačno se nastanio u rudarskoj školi u Šahtiju, blizu Rostova.
Incident koji je podstakao Slivkove fantazije
Godine 1961, godine kada je napunio 23 godine, Slivko je bio svedok strašne saobraćajne nesreće u kojoj je poginuo dečak u ranim tinejdžerskim godinama koji je nosio uniformu Mladih pionira (sovjetski ekvivalent izviđača).
Iz razloga koje Slivko nije mogao ili nije hteo da objasni, ova scena ga je seksualno uzbudila, on se živo prisetio nesreće: mirisa benzina i vatre. Slivko je brzo iskoristio svoj položaj u dečjem klubu koji je vodio da ponovo proživi maštarije o ovoj nesreći.
Jednom ili dva puta godišnje sklapao bi blisko prijateljstvo sa dečakom obično od trinaest do sedamnaest godina. Dečak bi bio nizak za svoje godine i nosio bi uniformu mlađih pionira (baš kao dečak u saobraćajnoj nesreći). Slivko bi stekao dečakovo poverenje i pričao mu o eksperimentu koji je podrazumevao da kontrolisano visi u nesvesti okačen o omču, kako bi se istegla kičma, nakon čega bi ih on povratio iz nesvesti odnosno "oživeo".
Mnogi dečaci su bili uzbuđeni zbog mogućnosti da učestvuju u takvom filmu, nesvesni činjenice šta će im se zaista desiti.
Na snimcima se može videti da su dečaci imali puno poverenje u njega i da su sami stavljali omče oko vrata uz osmeh. On bi ih potom lagano spustio sa postolja kako ne bi došlo do lomljenja vrata, pa bi dečaci bi visili do gubitka svesti nakon čega bi ih on polako spustio na zemlju.
Tokom 21 godine, Slivko je uspeo da ubedi četrdeset tri dečaka da učestvuju u ovom „eksperimentu“. Kada bi dečak bio u nesvesti, Slivko bi ga mazio i fotografisao, snimao je filmove u kojima je postavljao telo u sugestivne položaje i masturbirao. U trideset i šest slučajeva, Slivko je oživeo dečake, a oni se ničega ne bi sećali. Potom bi mu obećali da nikome neće pričati o ovom eksperimentu. Nastavljali bi život ne sluteći koliko su sreće imali da ostanu živi.
Tokom narednih meseci koristio bi ove video zapise da evocira uspomene na saobraćajnu nesreću i u pornografske svrhe kako bi zadovoljavao svoje bolesne nagone. Kada bi prestali da zadovoljavaju njegove fantazije pronalazio bi nove žrtve. U nekim slučajevima ipak nije mogao da se iskontroliše i završavali bi se fatalno.
U sedam slučajeva, međutim, Slivkovo ponašanje je eskaliralo. Dok su nesrećne žrtve bile u nesvesti, raskomadao bi njihova tela, polio ih benzinom po udovima i trupu, a ostatke zapalio da bi se podsetio na saobraćajnu nesreću koja je izazvala njegovo prvobitno uzbuđenje. Obično je čuvao cipele žrtava kao uspomenu. Sve svoje "eksperimente" je detaljno fotografisao i snimao.
Ubistva
14. novembra 1973. 14-godišnji dečak nestao je u Nevinomisku, na jugu Rusije. U zimu 1975. jedan zatvorenik je priznao da zna gde je dečak sahranjen, ali je policija dokazala da je tvrdnja bila lažna nakon što je područje pretraženo i ništa nije pronađeno.
U gradu je 11. maja 1975. nestao drugi dečak po imenu Andrej (11 godina). Policijska potraga nije dala rezultate. Dečakova majka je rekla policiji da je jedan muškarac pravio neke dokumentarne video snimke u obližnjoj šumi i da je njen sin išao na to snimanje, ali policija nije ništa preduzela jer su poznavali čoveka, a on je bio „samo nagrađivan i ugledan član zajednice poznat po svojim kratkim dokumentarcima“. Taj čovek je bio upravo Anatolij Slivko.
Godine 1980. nestao je još jedan dečak, a 1985. je nestao još jedan. Godinama kasnije, tužilac po imenu Tamara Langujeva zainteresovala se za aktivnosti kluba, ali nije imala dokaze da je bilo šta protivzakonito u načinu vođenja kluba. Nakon toga, tužilac je saslušao mnoge dečake koji su bili u klubu i oni su rekli da su doživeli „privremenu amneziju“ i da je Slivko upražnjavao neke eksperimente sa njima.
Anatolij Slivko je nakon duže istrage uhapšen i optužen za sedam ubistava, sedam seksualnih zlostavljanja i nekrofiliju. Godine 1986. osuđen je na smrt. Tri godine je čekao na smrtnu kaznu u zatvoru Novočerkask. Nakon hapšenja priznao je gde su nestali dečaci sahranjeni. Slivko je vodio istražitelje do tela šestoro svojih žrtava, iako nije mogao da locira telo svoje prve žrtve.
Godine 1990. radio je sa policijom na hapšenju serijskog ubice koji je ubio 53 dece i žena. Bio je to Andrej Čikatilo (drugi ruski serijski ubica). Nakon što je policija obavila razgovor sa njim, nekoliko sati kasnije Slivko je pogubljen.
Hronologija zločina
Slivko je 1964. godine ubio svoju prvu žrtvu, neidentifikovanog dečaka beskućnika čiji je starost procenio na oko 15 godina. Tvrdio je da je žrtva ubijena nenamerno. Pošto nije mogao da oživi dečaka kada je bio bez svesti, raskomadao je telo dečaka i sahranio ga. Takođe je uništio film i fotografije koje je napravio o ovoj konkretnoj žrtvi.
Devet godina kasnije, 14. novembra 1973. 15-godišnji dečak po imenu Aleksandar Nesmejanov nestao je u Nevinomisku, na jugu RSFSR. Slivko je tvrdio da je svaka smrt nastupila slučajno međutim na njegovim snimcima se vidi da nije tako.
Dve godine kasnije, 11. maja 1975, jedanaestogodišnji dečak po imenu Andrej Pogasjan je nestao. Dečakova majka je rekla policiji da je jedan muškarac pravio video-snimke u obližnjoj šumi i da će i njen sin učestvovati, ali policija ništa nije učinila da to spreči jer su poznavali Slivka kao nagrađivanog snimatelja.
Pet godina kasnije, 1980., nestao je trinaestogodišnji dečak po imenu Sergej Facijev, koji je sa Nesmejanovom i Pogasjanom bio član "Čergida."
Sledeća žrtva je petnaestogodišnjak po imenu Slava Hovistik, koji je ubijen 1982. Slivko je 23. jula 1985. ubio svoju poslednju žrtvu, trinaestogodišnjaka Sergeja Pavlova. Nesrećni dečak je zauvek nestao nakon što je komšiji rekao da će se sastati sa vođom Čergida.
