Retrogradni Saturn je surov, realan i objektivan. On je suočavanje koje nas čeka. On je zrelost koju trebamo postići. On je razumevanje koje trebamo pokazati prema sebi. On je vreme, da, ali ono koje ne puštamo da prolazi tek tako, već ga koristimo za rast i razvoj. Saturn je sigurnost koju toliko dugo čekamo, a onda shvatimo da je možemo pronaći samo u sebi. On nas uči, čeliči i upoznaje s nama. Pomaže nam transformisati negativna iskustva u pozitivna. Tera nas da učimo o sebi i drugima, da se ogolimo i prihvatimo. Kakvi jesmo, u suštini. I da nikad, ni od koga ne očekujemo ono što je naš zadatak: da rastemo i sazrevamo u najbolje verzije sebe. Hoćete iskreno? Vreme ne “leči” naše rane. Vreme ide i boli ga briga i za nas i za naše rane. Moramo se “lečiti” sami.
Nerešena bol postaje problem. Nisi toga ni svestan. Odrastaš i udaraš se ili te udara sve što dotičeš ili što te dotakne. Ogrebeš se i kažu ti da će proći. Ustaneš i nastaviš dalje. Uvrede te. Ošamare. Izruguju. Odbiju ti pomoći. Ugrizu te. Povrede. Ostave. Prekinu s tobom komunikaciju. Odnos. Veze. Ne pruže ti podršku. Ne veruju u tebe. Ne podupiru tvoje snove… Kao režu te, režeš se, krvariš, a oni uvek ponavljaju samo jedno. Isti obrazac koji slušamo od detinjstva: Vrijeme liječi sve rane. Proći će…
Na koji način rešavaš svoje traume? Čekaš. Kako lečiš svoje rane? Čekaš. kako pristupaš svojim problemima? Čekaš. Kako se suočavaš s bolom? Čekaš. I što ti radiš celog svog života? Čekaš.
Čekaš da prođe vreme. Da ti bude lakše. Da zaboraviš. Da zaceliš. Da se uzemljiš. Čekaš da ti bude bolje, jer jednom će biti, zar ne? Naučen si da ne radiš ništa osim da čekaš. Naučen si da se ne suočavaš ni sa čim, osim da čekaš. Naučen si da ne diraš po bolu, da se ne pitaš zašto je nastao i koji mu je uzrok. Naučen si da lečiš tu posledicu koja te uništila, devastirala, unakazila, zbog koje patiš i zbog koje se raspadaš.
Umesto da prevrneš celi svoj unutrašnji svet da pronađeš razloge zašto te nešto boli, povređuje, zašto dopuštaš neke stvari, zašto ljudi odlaze od tebe, zašto te varaju, zašto u neiskreni; ti čekaš. Kažu ti da pustiš rane i da ne kopaš po njima i ti ih puštaš. One zaceljuju. I ti kao krećeš dalje….
A reci mi, molim te, gde si ti to zaista pošao sa svim tim teretom? S nesigurnostima koje su ostale u tebi. S traumama koje neizlečeno i tiho “vrište”. Sa “otkinutim” delom sebe kojeg si zakrpao. Gde si to krenuo s nerešenim odnosima u sebi i sa samim sobom. Jer, što je to tačno vreme učinilo? Da prođe? A da li te zaista prošlo?
Jer to što su ti roditelji rastavljeni, što si odrastao u siromaštvu ili bogatstvu, to što si izgubio nekoga, što si se suočio sa smrću, to što su te ismejavali, što nisu verovali u tebe. To što su te maltretirali i zlostavljali. To što si doživio povrede i bol na bilo koje načine, to su traume. I to ti se “vidi”. Ne na tebi, ali u tebi svakako. Jer svaka nerešena emocija, svaka bol ili frustracija, svaki emotivni čvor koji se nije otpetljao, sve to nekad, negde, izbije na površinu.
I odlepi te. Doslovno. Razlije te. Razbije. Otkrije na sekvence. Ogoli te. Sve to što nisi lečio, s čime se nisi suočio, sve to što su ti rekli da zaboraviš jer proći će. Nije te prošlo… I to znaš. To izađe napolje u tvojoj svakodnevici. Mislima u tvom ophođenju prema drugima. To se prezentuje kao tvoje nepoverenje, ljubomora, strah ili bes. To izgleda kao nedostatak samopouzdanja, beg ili nešto treće. To se pojavi kao košmar tvojih snova. Ili kao blokada u grlenoj čakri. Ili kao tvoje ulaženje u površne veze jer od nečeg bliskijeg ti bežiš.
To sve što si ti rekli “izlečiće vreme”, mnogo puta nije izlečeno. Pospremljeno je duboko u tebi, u nekoj zoni, ispod površine i izbija svaki puta kada nešto “čačne” tu ranu. Tu bol. Tu traumu. Koju nisi lečio. S kojom se nisi suočio. Na kojoj nisi radio. Kojoj nisi našao uzrok, a imao si posledicu.
I zato kada odrastemo često susrećemo ljude koji su blokirani, hladni, rezervisani ili pak previše osetljivi. Susrećemo ljude koji se boje veza i bliskosti i one koji svoje traume leče na drugima. Susrećemo hiljade prolaznika koje je vreme samo učinilo odraslim, bez pravog odrastanja.
Previše strahova, unutrašnjih borbi, previše bežanja od sebe. Previše duhova prošlosti koji ih još drže. Previše potisnute agresije, nezadovoljstva. Ljudi koji su zaista mnogo toga prošli i propatili, ali i ljudi koji su zbog zapostavljanja svojih trauma, postali “opasni” za druge. Postali su oni koji mogu povrediti jer ne znaju drugačije.
Postali su oni koji vas mogu ignorisati ćutnjom i udaljavati. Uskraćivati vam emocije i ljubav, a tražiti vas da im pružite isti. Postali su ljudi koji su postali nečiji partneri očekivajući da će vreme ili neko drugi rešiti ono što bi oni trebali rešavati.
Mnoge žene sklone su opravdavati loše postupke partnera time što je on imao loše detinjstvo, loše roditelje ili loša iskustva. Mnoge žene ostaju u odnosima koji su nekvalitetni jer misle da nekoga mogu popraviti. Čine to i mnogi muškarci. Stavljamo sebe u istu ulogu u koju je neko stavio i vreme: izlečićemo rane. A nećemo. Mogu je izlečiti samo oni sami.
I tu dolazimo do tačke. Do realnosti. Do suočavanja sa svime. I sa sobom. Dolazimo do razočaranja jer dali smo nekome godine, vreme, trud i ljubav i nismo videli promene. Tu pucamo. Raspadamo se. I prekidamo. Tu počinju svi prekidi, razvodi i sva razilaženja. Tu, paradoksalno, stvaramo bol iz boli, a mislili smo da stvaramo “lečilište”. I vrtimo se u krug, otvaramo nove rane i opet završavamo na početku priče. Kao ranjeni. I opet čekamo vreme, umesto da preuzmemo tu bol u svoje ruke i rešavamo je sami.
Saturn je surov, realan i objektivan. On je suočavanje koje nas čeka. On je zrelost koju trebamo postići. On je razumevanje koje trebamo pokazati prema sebi. On je vreme, da, ali ono koje ne puštamo da prolazi tek tako, već ga koristimo za rast i razvoj. Saturn je sigurnost koju toliko dugo čekamo, a onda shvatimo da je možemo pronaći samo u sebi.
(Stil / Atma.hr / Sanja Paraminski)
NE PROPUSTITE
Sanja Paraminski
Sanja ParaminskiSanja ParaminskiSanja Paraminski
Sanja Paraminski
Sanja Paraminski
