Iako se danas starosna granica kod žena i te kako povećala kada je u pitanju udaja, nekada su izgovarale sudbonosno "da" znatno ranije, a dešavalo se vrlo često i protiv svoje volje. Međutim, proteklih dana je brojnim korisnicima "Tvitera" privukla objava jednog novinskog članka iz maja 1939. godine koji je govorio o svadbenim običajima iz mesta Ovča u predgrađu u okolini Beograda.
Naime, kako je istaknuto u tekstu, devojke su se udavale između 13. i 17. godine, dok se momak od 23 leta smatrao već veoma starim. Međutim, crkveno venčanje bi tek kasnije usledio, jer nisu imali dovoljno godina da bi se obavio taj obred. Osim toga, žene nisu pristajale da rađaju brojne naslednike, podrazumevalo se da ima najviše dvoje dece.
U Ovči je, takođe, bilo i dosta rumunskog stanovništa, te su se običaji između dva naroda izmešali, a dobijeni hibridni oblik je za današnje prilike, reklo bi se, bizaran i nedopustiv.
Mlade su bile malolete tinejdžerke koje nisu bila ni emotivno zrele, a ni fizički razvijene, dok su momci posle dvadesete morali da traže buduće žene u drugim selima, jer ih je bilo sramota zbog "starosti".
Prenosimo vam tekst u celosti kako biste stekli potpunu sliku društvenih prilika u okolini Beograda s kraja tridesetih godina prošlog veka.
"Stanovnici sela Ovče, u neposrednoj blizini Beograda, žive posebnim životom i imaju naročite običajke i nazore, koji su za njih zakoni. Najinteresantniji su svadbeni običaji. Takvih običaja nema nigde, sem kod Rumuna, koji su naseljeni u nekim selima Banata.
Što je najinteresantnije, mladenci se ne venčavaju u crkvi odmah. Oni venčanju u crkvi ne poklanjaju veliku važnost i venčavaju se tek posle nekoliko godina. Glavni je razlog tome, što rano stupaju u brak i nemaju dovoljan broj godina za crkveno venčanje.
Dešava se da se istoga dana venčaju roditelji i da njihovom venčanju prisustvuju deca, pa posle da se krste deca ili obratno, što je vrlo retka pojava u pravoslavnoj crkvi kojoj i Rumuni pripadaju. Aktu venčanja ‚oni ne poklanjaju nikakvu važnost.
Selo bez udavača
Iako se Ovčanke tako rano udaju, one su moralne. I kroz ceo život vode računa o braku i poštenom životu.
Ali ima jedna mana: nerado rađaju decu. Običaj je roditi jedno ili dvoje najviše. Retko će koja prekršiti taj običaj. One pribegavaju svim mogućim sredstvima da se oslobode materinstva.
Na kraju treba naglasiti da u Ovči ima vrlo malo udavača. Sve bi se izbrojale na prste. Usled toga se mladići iz Ovče žene iz drugih rumusnkih naselja. Pre izvesnog vremena oženio se i najstariji momak u selu. Imao je pune 23 godine i oženio se iz Kraljevićeva, jer se iz Ovče nije mogao oženiti pošto je bio mnogo star."
Nekada se tradicija mnogo više poštovala, a naše bake i prabake su morale da slušaju bez pogovora, uglavnom, svaku naredbu. Međutim, nije prošlo od ovog teksta ni 100 godina, a situacija u društvu se drastično promenila, te današnja omladila ne može da poveruje da se tako nešto zaista dešavalo.
