Evdokija Zavalii je rođena u selu. Nakon što je završila 7. razred, spremala se da upiše medicinski fakultet, sanjala je da postane doktor. Početkom jula 1941, petnaestogodišnja devojčica je došla u vojnu kancelariju: "Hoću da idem na front!" Vojni komesar crvenih očiju od nedostatka sna odgovorio je umorno: "Deca se ne vode u rat". Ali 25. jula po nju je došao sam rat.
Posle bombardovanja, Evdokija je na vratima kuće zatekla ranjenog crvenoarmejca. Utrčala je u kuću, zgrabila čaršav i počela da ga cepa u zavoje. A onda je počela bitka, i svakim minutom ranjenika je bilo sve više.
Kada je vojna jedinica napustila selo, pojurila je do komandanta: "Vodi me sa sobom" - "Koliko imaš godina?" - "Uskoro 18." Tako je Evdokija "sazrela" tri godine odjednom. Verovao komandir ili ne, odredu je zaista bila potrebna medicinska sestra, a devojka je već dokazala da se ne plaši pucanja i da zna da previja. Evdokija je otišla sa pukom.
Prilikom prelaska Dnjepra, puk je bio bombardovan, Evdokija je zadobila tešku prodornu ranu od gelera u stomak i evakuisana je u Krasnodar.
Jednog dana, njena jedinica je primila predstavnike mornarice, koji su tražili svežu krv za svoje redove. Primetili su Zavalijevu - podšišana kosa, tunika i pantalone. Ništa što bi je odvajalo od njenih kolega, muških vojnika. U njenim papirima je pisalo "Stariji vodnik Zavalij Evdok" (tako su joj skratili ime), pa je oficir pretpostavio da je reč o čoveku po imenu Evdokim. Dusja ga nije ispravila prilikom razgovora, a pola sata kasnije bila je u vozilu koje se uputilo na Кavkaz.
Narednih osam meseci uspešno je prikrivala laž, sve dok u borbama kod Кrimskaja njena jedinica nije opkoljena - devojka je predvodila četu umesto pokojnog komandanta i iako su uspeli da pobegnu teško je ranjena. U bolnici je njena tajna otkrivena, ali umesto da bude kažnjena poslata je na kurseve, da bi u oktobru 1943. godine postala prva i jedina žena komandir voda zasebne čete 83. brigade marinaca.
Evdokijin vod teroriše Nemce
Prema njenim rečima u početku je bilo nekoliko slučajeva neposlušnosti. Ali Dusja se nije uplašila i nije odustala - i ubrzo su je njeni nadređeni prepoznali kao komandanta i "Dusjin vod" je uskoro počeo da seje strah među nacistima. Slava o njihovim smelim podvizima širila se ispred same jedinice, a u jednom trenutku su o njima pisale i novine. Nemci su Evdokiju zvali "Gospođa crna smrt", a čak su obećali i nagradu za njenu glavu.
Tokom Кerč-Eltingenske operacije na Кrimu u jesen 1943. godine, vod je uspeo da uspostavi uporište za vazdušno-desantnu diviziju. Usledila je teška, ali herojska bitka za Sevastopolj, Balaklavu i Кerč. Dok se događaj sa početka priče dogodio u blizini Odese tokom avgusta 1944. godine, kada se Dusja odvojila od svojih boraca - nakon čega je odbacio snažan udarni talas iona je izgubila svest.
U februaru 1945. godine, tokom bitke za Budimpeštu, Evdokijin vod je prešao gradsku kanalizaciju, zauzeo bunker nemačke komande i iznenadio neprijatelja. Nemački general je bio u neverici, kada je čuo da marince predvodi žena. Međutim, pošto je video Evdokiju, poklonio joj je svoj pištolj Valter.
Posle rata, Dusja je radila je kao direktor prodavnice prehrambenih proizvoda. Udala se, rodila dvoje dece, dočekala unuke i praunuke. Ali je umrla 2010. godine, samo nekoliko dana pre 65-godišnjce od pobede u Velikom otadžbinskom ratu.
